СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЈЕЧНОСТ СВОДИ У ВРИЈЕМЕ

Ваше Преосвештенство, Молимо Вас да нас као Владика захумско-херцеговачки Вашом архијерејском мишљу и овом приликом подсјетите на вјечноживу личност нашег оца Светог Василија.

То је највећа предност што у овим нашим крајевима, а богами и шире, свуда гдје живе Срби и гдје живе православни, у ствари Хришћани, није потребно људе подсјаћати на Светог Василија Острошког односно на ту његову вјечну славу коју он, једноставно, потврђује непрестано. Мени се чини да је Свети Василије такав, један од оних светитеља који се увијек некако «ненаметљиво наметнуо» и то тако и толико да човјек има онај благотворни страх кад се сјети њега, његовог имена, његовог живота и његовог постојања. Једном ријечју Свети Василије своди вјечност у вријеме. Он своди оно што је бескрајно у ове наше ограничене просторе и он, што је још важније, узводи нас из окова, а то су најчешће гријех и смрт, и изводи нас у просторе, како рекох, бескраја и радости, али не неког бескраја који је недефинисан и нејасан, који је само бескрај и ништа више од тога, него једног смисленог бескраја вјечитости у коме је јасно ко је Цар и Господар, ко је Бог и ко су они који су становници тог Неба, тог Царства у коме нема смрти. Тако да је личност Светог Василија, заиста, највише упечатљива по томе што он живи у овом свијету заједно с нама, а ништа од овог свијета га не савлађује, ништа њиме не влада и ништа над њим није. И он је некако ту, а опет је изнад свега. Он је, баш као што је и Црква, у овом свијету, а није од овог свијета. Он у овом свијету дејствује и дејствује управо на тај свијет, а свијет не може ништа да њему учини нажао. У томе и јесте његова побједа, односно то је Христова побједа, побједа живота, побједа васкрсења, побједа вјере, побједа наде и оно што је најјасније и најнедвосмисленије, када је у питању Свети Василије, то је побједа љубави. Нема тога који је отишао код Светог Василија а да није осјетио љубав и милост. И нема тога, како рече један мудри човјек, који је отишао код Светог Василија и кад се враћао а да није осјетио да је другачији, да је бољи, да му је лакше, да му је бреме скинуто. И то је, у ствари, само један пресјек тог његовог чудесног подвига и у животу и након његовог упокојења и сад, у животу када он живи у Богу и с Богом вјечно и непоколебљиво и кад нас, на тај начин, спасава, а мени се, лично, чини да је Свети Василије некако тако и замолио Бога да он кад умре и даље служи овом народу, јер је толико и тако волио тај народ и једноставно, да није било Светог Василија у овим протеклим вјековима, мислим на ова три вијека који су, можда, најтежи у историји овог народа, али и најдраматичнији, да не знам како бисмо опстали на овим просторима. То је чудо велико, само по себи, али могли бисмо га повезати са самим чудом Светог Василија.

Толико година након упокојења Светитеља Василија снага његове личности и данас сабира народ, који се око ћивота Свеца окупља као и за вријеме његовог овоземаљског живота…

Снага његове личности је у његовом смирењу и његовом пред Богом представљењу као некога ко је био свима слуга, а постао је свима отац и свима учитељ и свима утјеха. То је испуњење пута који нам Хрестос поставља и задаје као задатак. Дакле, то да волимо један другог и да сами себе, један другог Христу Богу предамо – то није само дато, него је то задата категорија у коју треба да уђемо својевољно. Свети Василије је ушао читавим своји бићем да испуни ту Божију заповијест, да испуни заповијест Новог завјета, то јест да љуби Бога свим својим бићем и да љуби ближњег свог као самог себе. И то је једно живо свједочанство живе вјере и жива истина пред којом и они најневјернији бивају поколебани и пред којом они највјернији бивају задивљени, јер је неизрециво и неописиво чудо како Бог, на тако смирен начин, свједочи своје постојање и своју побједу над смрћу – у личности Светог Василија, у његовим моштима, у његовом живљењу у Цркви, које је, могли би рећи, много интезивнија од ичијег живота, од свих нас који овдје живимо око кивота Светог Василија. Нико од нас не може рећи да има тако интензиван живот као он. Он се непрестано и свакодневно и свакочасовно састаје са људима и све прима и свима даје утјеху и све отпушта са радошћу и све пушта да наслоне главу на његове груди и зле и добре и грешне и праведне и праведнога кријепи, а грешника милује. To je ништа друго него христоликост и боголикост. То је потврда и свједочанство о Христовој личности и о томе да је наш Бог Света Тројица, што је Христос открио и научио нас и показао нам својим животом.

Колико смо ми сви појединачно позвани да будемо подвижници и настављачи стопа Светог Василија и других Божијих угодника?

Сви смо позвани, крштењем смо позвани и призвани да будемо свједоци живота, да будемо побједитељи смрти. То је крштењем нашим постало наше опредјељење и сваки крштени човјек је тим постао и духоносац и богоносац и животоносац и свједок живота. Међутим, ми врло често падамо и не можемо да издржимо ту благодат и то дејство Духа Божијег, одричемо се, враћамо се својој смрти и својој природи, али зато нам је важно да Цркву гледамо као заједницу и да у Цркви, као заједници, живимо, јар ако у Цркви живимо тако заједно, довољно је да кажемо да у Цркви има један Свети Василије, а има безброј светитеља Божијих и да схватимо да смо ми ту негдје поред њега, да смо његови и да смо с њим. И од тог изобиља, које је он примио, даће и нама и помоћи ће и нама, и ми ћемо ући у радост Господа свога. Наравно, нећемо моћи остати на том браоду и тој палуби уколико будемо дрски, безобразни, уколико будемо несавјесни до те мјере да милост Божија не може више да трпи наше колебање, невјерје, маловјерје, али увијек ће бити довољно оно што се десило и саа Петром када је почео тонути, Кад год завапимо »Господе, помози ми!», а то значи и, оно што наш народ често каже, «Помози Свети Василије!» увијек ће нас ухватити та рука, извући ће нас напоље и опет постаавити у заједницу светих, у заједницу вјерних, у заједницу живих, а не и нипошто, неће допустити да одемо у смрт, у пропаст, у погибију. И тако ћемо увијек с Господом бити и тако ће наш живот бити велики подвиг. Подвиг значи то да се уздигнемо изнад смрти и трулежи и да будемо живи, а не мртви. То је подвиг. Није подвиг то да ћемо само нашим добрим дјелима, нашим постом или не постом, молитвом или не молитвом Бога натјерати да нас Он воли. Њему ће бити мило и Светом Василију ће бити мило ако ми живимо праведно, као што је он живио, али још ће му бити милије ако схватимо, као што је он схватио, да је наше спасење дар Божији и да је наше спасење уздарје Богу на тај дар, наша благодарност и наш одговор на тај Божански дар. Тако ја то видим и таако се мени чини да онда живот у Цркви значи бити подвижник у правом смислу те ријечи – то значи бити смирен човјек, а смирен је онај човјек који једноставно може да прими благодати Божије, јер Бог се гордима противи, а смиренима даје своју благодат.

Христоносни Острошки Чудотворац укрепљивао је српски народ, јачао му вјеру и наду и током посљедњег његовог страдања, када су 1996. г. Светитељеве мошти покренуте и ношене кроз Црну Гору и Херцеговину.

Тај догађај за мене је једна од оних тачака ослонца у животу коју човјек никад не може заборавити, али, исто тако, не може ни да га сагледа, ни да разумије у пуној мјери и у пуном смислу ријечи. То је, у ствари, догађај, то није био неки тренутак, нека договорена ствар, него много више од тога – догађај који није био просто људски догађај, сабор људи, него је то био догађај у коме је Свети Василије, једноставно, показао колика је моћ, саборна моћ његове личности. Нико у Херцеговини није остао равнодушан, нико није могао да се избори против тог магнета који се овдје , међу намаа, нашао. И сви су дошли, и сви су се сабрали, али нису се сви сабрали тек онако, него у радости, у умиљењу, у смирењу, у покајању, у нади, у животу, у бјери, у неком образу који је свијетли образ, она свијетла страна нашег народа, у некој свјетлости која није од овог свијета, у некој повезаности свега и свих, и животиња, и траве, и цвијећа, и дрвећа, и сунца, и неба, и земље, и камена, воде, све је било заједно као једно, као да је направљен једаан хљеб од свих нас и принесен Богу на дар, а приносилац тог дараа био је нико други него Свети Василије. Тај догађај је, дакле, неописив и необјашњив. Једино што овако људски морам да се сјетим како је отац Лазар, блаженоупокојени наш духовник острошки, био иницијатор свега тога и ми смо сви у томе помогли њему, а наравно, он је имао неку дубоку везу са Светим Василијем и то се све таако учењело људски. Једаан од најпотреснијих транутака био је кад смо били на граобу мајке Светог Василија Свете Ане, тад сам помислио како је он, ето, дошао да посјети своју мајку након три стотине година и то као даа је било само један дан или три дана, али и он и његова мајка, иаако су Свети, и они су људи и нешто је ту било дубоко људско и дубоко Божанско. Кад смо посјетили оне мученике у Величанима, који су пострадали у Другом свјетском рату, некако се видјело, као да су они, ето, пријатељи, као да је он све то негдје видио и гледао и као да је хтио сад да их посјети и да дође на њихов гроб и да их поведе са собом у васкрсење. То су неописиви тренуци. Не би требало забораавити да је то био крај једног тешког рата у коме је народ био збуњен, сломљен, изнурен, биле су погибије, рањавања, сирочад, избјеглиштва и одједном је дошла утјеха које све то анулираа и која све то показује као небитно и неважно и као не тако страшно у односу на дивоту вјечности коју нам дарује Бог и коју нам дарује Свети Василије. То је неописиво укрепљење за читав народ и за сваку душу напаћену, намучену и растужену и за сваког човјека, од најмањег дјетета до старца и старице. Показало се како Бог може да однесе свако бреме па ма како оно страшно било и ма колико оно изгладало неиздрживо. Оно одједном постаане лако и то бреме и тај јараам, кад узме на себе Светитељ Божији или сам Син Божији Исус Христос.

Ви сте 1999. г. устоличени за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Овим чином указано Вам је повјерење да будете настављач пастирског дјела које је у Тврдошу започео и утврдио Василије Острошки, Слава му и милост. Са којим осјећајем то носите у себи?

Па баш са тим осјећајем о којем сам причао претходно. То је више ствар таајне милости Божије, него што је то, недај Боже, нека моја заслугаа, нека моја способност да будем ту. Али, у тој смирености, док смо и колико можемо да је се присјећамо, како би могли другачије имати осјећање него страха и трепета наа том мјесту, али, с друге страане и те неке милости, те неке лакоће. Сјећам се кад је велики Архијереј и Светитељ Божији Владика Атанасије, као Епископ захумско-херцеговачки, дочекујући Светог Василија рекао како кад му дођу тешки тренуци каже: «Ја завапим: Аман, помагај Свети Херцеговче!» И то је, у ствари, она ријеч коју једноставно човјек каже најпростијим језиком људским: «Помози Свети Василије!» и одједном све нестане и све престане, све бива лако и лијепо. Онда човјек, на крају, схвати да он, тј. нисам ја тај који ту столује и управља, него је то управо он и Господ наш Исус Христос.

У каквим условима се одвија духовни и економски живот српског народа Епархије којом началствујете? Да ли је демократија Запада, након Дејтонског споразума, дала очекиване резултате?

О условима који су једноставно посљедица једног «мљевења» народа, народ је као пшеница која се меље у разним и под разним притисцима – камењима, у зубима звјерова, што би рекли, али мора да се самеље та пшеница, иначе ће остати само зрно и само пшеница и само сировина. И даље има тог мљевења, има и духовног напретка. Не дај Боже да тога нестане. Зато понекад можемо да кажемо, као што каже Владика Николај и за те наше непријатеље «Благослови Господе непријатеље наше», јер они нас мељу, притискају да ми дођемо до тих наших духовних потенцијала. Како је говорио Јован Дучић: «Овај народ има и велике духовне резерве» и то је оно што њега чини другаачијим, снажнијим и из чега он увијек може да извуче неки потенцијал који је неочекиван и за пријатеље и за непријатеље и за нас саме. Могли бисмо да кажемо да је велики напредак у том смислу што људи, једностаавно, иду у Цркву, причешћују се, посте, Богу се моле, труде се да живе хришћанским животом. А то, можда, има неке везе са тим економским напретком, јер, добар човјек је увијек и добар домаћин, а економски напредак у нашем народу увијек је значио то да имамо добра и здрава домаћинстваа и да људи буду вриједни и радни и да ту њиву обрађују, као земљу Божију и земљу, све неком свемирском брзином, али иде и то се види на сваком кораку. Граде се цркве, црквени домови, људи се крштавају, вјенчавају, Богу се моле и Бога воле. То је једна чињеница. Незахвално је о томе говорити у процентима, али на примјер: 98 % људи се вјенчава у цркви, 95 % људи је крштено, 99 % људи се сахрањује са свештеником, 15 % људи иде у цркву на велике празнике редовно, од 7 до 15 % сваке недјеље иде у цркву и то су, рецимо, ако бисте хтјели да хвалите нпр. Римокатолике у тој уредности и вјерности Цркви, онда би то били, отприлике, римокатолички резултати. Ми то волимо и тога се бојимо, а надамо се да може још боље и хоћемо да буде још боље. Биће боље, ако Бог да. У томе је, ја мислим, наша главна снагаа, јер, нема никакве друге и веће снаге од тога. Оно што ја увијек волим да кажем, што је у Херцеговини добро, то је јасан и непоколебљив идентитет. Дакле, људи су овдје Хришћани, православни Срби су, и немају проблем са идентитетом. То је велика предност. Смућење , нпр. у сусједној Црној Гори је велико по том страшном питању идентитета и људи ће се много напатити, а не знам шта ће се на крају догодити.

Ваша Епархија се простире у неколико држава. Какав је однос њихових власти према Српској Православној Цркви на том подручју?

Наша Епархија има своје парохије у Хрватској и у Црној Гори. Не би се могло очекивати да је то неко пријатељско окружење кад ми кажемо да смо из СПЦ, али нас Бог учи и ми се учимо и трудимо се да, прије свега, будемо Црква, па онда Православна, а онда да будемо Српска и у том нашем виђењу те стварности, једноставно није нас лако поколебати, није лако на нас бити љут, односно, наћи нам неке грашке у томе. Зато што кад кажемо да смо Црква, да смо хришћанска Црква онда то значи један универзали карактер. Када кажемо да смо православна Црква то је значи наша слобода, наш избор, наша вјера и не може баш неко много да нас поколеба. То што кажемо, не стидећи се, да смо Срби, поред свих ових жигосања Срба у посљедњим годинама, једноставно, ми то наше српство увијек бранимо тим ширим контекстом Православља и још ширим контекстом хришћанског Православља. То је оно што је наш стил и метод и надамо се да једино тако можемо да одбранимо то и то је нешто што, можда, наилази и на мржњу, нешто што наилази на одобравање, на задовољство и на незадовољство, зависи, како кога и како гдје. Ми се много на то не обазиремо. Покушавамо да пројавимо једну мудрост, у сваком односу са државом ми постављамо ону најпростију ствар – Цару царево, Богу Божије. Ако је држава таква, њени су закони и оно што ми морамо да испунимо према држави ми ћемо испунити, а оно што морамо да испунимо прама Богу, то ћемо испунити на нашу срећу и радост. Најчешће то што треба да испунимо према Богу не коси се са оним што од нас очекује држава. И то је оно што нас, за сада, чини спокојним. Не дај Боже да држава затражи нешто што не приличи Богу и Божијој Цркви, онда би то био велики проблем.

Може ли сама Црква допринијети развоју економског живота и на тај начин помоћи свој вјерујући народ?

Па Црква је народ. Дакле, Црква би требало да научи људе да буду добри људи, али и да помаже на примјерима а наши најбољи примјери су наши манастири. Наши манастири су у истом тренутку и најбоља домаћинства, а људи, опет, живе око манастира и гледају манастире и једноставно могу то да виде и да се тако науче. Мислим да је у томе велика помоћ и подршка Цркве и на том економском плану. Тако наши манастири и Петропавловски, и Дужи, и Тврдош, заиста полако постају и постали су велика домаћинства за углед и примјер. И то нас чини радосним. А то ништа не утиче на живот у манастирима, духовни и хришћански живот, што је много лијепо и опет наши манастири су отворени за Хришћане који нијесу монаси и то је једна велика и лијепа прича, лијепа истина о томе шта се догађа кад се људи воле и кад воле Бога.

„Кол’ ко снаге хумска земља има?“

То је право питање. Ја сам рекао тај стих негдје, можда и случајно, а можда не зато што је то једно питање… Мислим да нико са сигурношћу не може да погоди кол’ ко снаге хумска земља има, зато што су то неописиве резерве духовне и неописиви потенцијали. Мени се чини да је то огромна снага, а с друге стране гледано овако, људским очима, како би рекао човјек, мало нас је, „мало рука’ малена и снага“, али у истом тренутку много нас је на небу и много нас је свуда около. Требало би да Црква у том погледу учини нешто, и ми то покушавамо, али не можемо се похвалити да је то на оном нивоу на ком смо ми жељели да повежемо стотине и хиљаде Херцеговаца свуда по свијету са десетинама хиљада који живе овдје и да то, једноставно, буде за њих добро и за нас добро. Али, постоје и природни потенцијали који су јако велики и јако битни и требало би да пазимо како ћемо с њима да се опходимо и шта ће да буде. У сваком случају, кол’ко снаге хумска земља има – одговор би био има снаге.

Колики је значај увођења вјеронауке у школски систем Републике Српске и који су њени досадашњи резултати?

Резултати у Републици Српској су више него добри. Они су, у ствари, одлични и то се показује и види на сваком кораку. Једноставно, младић или дјевојка из Републике Српске могу да се препознају ма гдје да оду. И то је за нас велика радост. То, наравно, није само плод вјеронауке него плод страдања и плод рата, плод једне доброте и безазлености народне и васпитања кућног, домаћег, али у истом тренутку вјеронаука има велики утицај, јер та дјеца знају много о свом Богу, о својој Цркви, о животу, о смислу живота и та дјеца су будућност, не само Српске Републике него српског народа и то, сигурно, тако видим. Као што је, рецимо Црна Гора некад била пијемонт слободе, па се појавио један такав човјек какав је Његош или такви људи као што су били људи у Црној Гори у том времену. Данас је то Република Српска и ја тако вјерујем, тако видим. Мислим, ако се негдје на неки начин изврши притисак, увијек се на другом мјесту пројави прољеће. И то је, мислим, жива истина. Наравно, не треба да урадимо ону грешку која се догодила у Црној Гори, да нас Бог сачува гордости, и да се не хвалимо тиме што смо и како смо, него да будемо смирени. Црногорци су се хвалили чојством и јунаштвом и данас је то постало подсмијех. Када неко из Црне Горе почне да прича о чојству и јунаштву људи се почну смијати. То је велики пораз. То не говорим ја, него сам видио „својим очима“. Зато што је гордост опака болест, поготову кад нема баш неког основа.

Пратећи савремена политичка збивања, чини нам се, да Црна Гора и Херцеговина никад нијесу биле удаљеније. Ипак, духовне везе и Свети Василије чувају наш заједнички идентитет.

Ствар је у томе што је Херцеговина оно што је увијек била, а Црна Гора хоће да буде оно што никад није била и због тога се та удаљеност осјећа. На жалост, на нашу велику жалост, али ми једноставно стојимо ту гдје јесмо и чекамо да се Црна Гора врати себи, а кад се врати себи вратиће се и нама. Ми за таквом Црном Гором нећемо ићи и то је оно што је чињеница, али Црна Гора може да иде куд год хоће. Међутим, мени се чини, да је у Црној Гори проблем што се они удаљују не само од Србије и Херцеговине и од Срба, који живе на Балкану, желећи да буду Црногорци неког свог типа и неког новог типа и новог начина живота. Није проблем то што се удаљују од нас, него је проблем што се удаљују од себе, а онда неће ни сами себе моћи да препознају, а камоли нас. У томе и јесте срамота која се догађа у Црној Гори.Неки дан смо гледали, преко телевизије, наступ неких тамо људи који се називају Црногорци и црногорска Црква, на челу са једним рашчињеним свештеником који је тако обукао бијелу пану, која му ни по чему не приличи. Не приличи му никаква, а камоли бијела и то он добро зна и то зна цијели свијет, хришћански, православни. Ко год би се мало заинтересовао знао би и видио би. Ноно што је реакција људи у Херцеговини и у Црној Гори, нема друге реакције, осим срамота. Нема друге ријечи за ту ствар, осим срамота. И то је, рецимо, Цетиње које смо гледали као на небо, као Острог, тако су гледали Херцеговци Цетиње. Данас га гледају као срамоту. Част и чест Светом Петру и онима кој тамо почивају и оној светињи, а оно остало је све срамота. Ето, то је садашње стање, мада, оно увијек стоји да тамо има дивних људи и да тамо постоји велика резерва и клица из које ће изникнути цвијеће. Али, невјероватно је колико се ради на томе да се убије свако сјеме и свака слобода у људима који хоће да буду другачији. То никад није било својствено хришћанима, ни православнима. То је основи покретач, основна снага цивилизације у којој живимо, да се сви не поједемо. То је посљедица Халкидонског Сабора кад смо научени од Светих отаца да други може да буде другачији, а да опет можемо да живимо заједно.

Како бисте прокоментарисали ситуацију на Косову, симболу наше несреће, али и васкрсења?

Волим да кажем да сва ова прича о тим преговорима о Косову итд. је, очигледно, дошла у ћорсокак. Дошли су у ћорсокак много већи од нас и Косово је, као што је рекао дивни Владика Његош „грдно судилиште“. Погледајте, на Косову се опет раздијелио свијет, опет су се највеће силе око Косова подијелиле. Неко сад може рећи да ми умишљамо да је то тако, али Косово је мјесто које је жртвено поље за једну цивилизацију, један идентитет, хришћански идентитет Европе, ако хоћете. И ту неће бити једноставног рјешења. И свако наметнуто рјешење, било са које стране да долази, неће бити рјешење. Једино рјешење је да се на Косову очува и сачува онај идентитет хришћански, да се не дира у другачијост оних који тамо живе, а то су Албанци, да Албанци не смију да дирају другачијост оних који су тамо вјековима живјели. У посљедњем 20. вијеку била је велика неправда у том погледу, покушавано је на силу да се наметне живљење људи и једних са другима, не на принципу слободе и слободне воље, него на принципу силе или идеологије или било чега другог. Мој утисак је да је Косово мјесто на коме се страда, али на коме се васкрсава. Оно је спомен страдања, али спомен опредјељења за живот и ми не можемо изгубити Косово. Ја као Хришћанин, на примјер, не могу никако изгубити Косово. Али, ко га је већ изгубио у својој души, он може да то тако поставља и тако прича. Међутим, постоје те техничке ствари, људске ствари које људе преваре па они почну да гледају тако, голим оком и да им се привиђа и да им се причињава и да на основу тих привиђења доносе закључке, а у ствари, не виде оно што је дубље и што је у основи тога. Тако да, нпр., одрећи се Косова, за нас православне Хрешћане, значи одрећи се себе, а то је немогуће. Савремени свијет то не може да схвати, нити хоће да схвати, поготово свијет који се већ одрекао себе у неком смислу и то је велики проблем. Али, ја немам никакву агонију у том погледу да ли ће то бити овакав или онакав статус, ово или оно. Једноставно, Косово ће за сваког од нас, ма гдје ми да живимо, бити наша земља и наша отаџбина и наша светиња и наша колијевка и наш гроб, а и наше васкрсење. То је нешто необјашњиво, као што смо малоприје причали за Херцеговину. То је било и тако јесте и за Црну Гору, али неки људи у Црној Гори су мислили да се од тога може побјећи. Од тога се не може побјећи. Не може се побјећи од самог себе. То је сулудо и сумануто.

Мање је познато у јавности да сте Ви поклоник спорта и да се бавите спортским активностима. Врхунски резултати се ни у спорту не постижу само простим тренинзима. Каква је улога вјере у спорту?

Па сигурно да је улога вјере и у спорту велика, као што је велика улога вјере у животу. Зато је спорт једна блага, мала, безазлена слика живота и ту се показује, на неком одређеном терену, са неким одређеним људима како се човјек односи према другом, а других је ту много. Ту су други они који са нама играју, други је онај који против нас игра, ту је други онај који нам суди, ту је други онај који нас гледа, други је онај који ће слушати о томе и све оно како се према том другом односимо показује да ли смо ми витезови и људи или смо нељуди, да ли смо талентовани и способни или нисмо талентовани и способни за зај конкретан тренутак и тај спорт. Безазленост је у томе што то ни за кога нема неке крајње егзистенцијалне посљедице. Наравно, професионални спорт значи и још нешто друго, људи су везали своју егзистенцију овог живота и времена за то. Међутим, прави, велики и највећи увијек су некако надахнути и одозго. И то је оно што је, не знам, та метафоричка категорија тога, и у томе се види, нпр. како постоје увијек неки људи који су непредвидиви. Кад игра велики играч, сви очекујемо да ће он да уради нешто велико и значајно у великој утакмици, али, нико не може да погоди шта ће то тачно бити. На примјер, сад су играли Милан и Манчестер и сви смо знали да је Кака страшан играч и да ће он нешто урадити, али да ће баш дати три гола и да ће то урадити на тај начин, нико није могао да погоди и опише. Дакле, то је та непрдвидивост која долази одозго и ту је питање вјере и питање слободе да човјек прими то што долази одозго. Зато је за све нас много важна та вертикала. Тако је Косово и Црна Гора и Херцеговина и Србија и Република Српска. Можемо да имамо те хоризонталне везе, да имамо економску сарадњу, билатералну, како би рекли, политичку, какву год хоћете, трилатералну, није битно, али ако не будемо имали у свему томе ту вертикалу то ће све бити трулеж и ништа више од тога. Ето, то је моја порука и тешко ономе ко изгуби ту вертикалу, јер никад неће бити велики. Увијек ће бити мали и мртав, биће му име смрт.

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin