Питања живота и смрти
* Предавање одржано пред гимназијском омладином у Гацку, 9. фебруара 2006.
Нико није кадар тако интензивно и искрено поставити питање о животу и смрти као млади људи. Ово говорим из личног искуства и са не баш малом дозом носталгије за жаром који сам имао у млађим годинама постављајући ова питања и тражећи одговор на њих. То је доба када постоји младићка отвореност ума, која још увијек није исфрустрирана страховима од разноразних промашаја, грешака и неуспјеха, као и доба кад не постоји довољно искустава која можда помажу у животу, али често и, на жалост, гасе ватреност срца.
Живећи у времену информатике и информација, сазнања данашњих младих генерација сигурно премашују она до којих је могла доћи моја генерација и оне прије мене. Али је без обзира на то универрзална мудрост чувеног британског пјесника и философа Томаса Елиота, који је изрекао једну изванредну мисао: “Знање је уништило мудрост, а информације ће уништити знање.” За мене ова мисао има карактер опомене јер је он, у ствари, рекао да иформација сама за себе нема никакву силу ако није у сврху знања и мудрости, као што не може имати снагу знање које није засновано на бази правилних информација, и ако није у служби мудрости која треба да буде круна свега. Мудрост пак без знања и правилних информација била би увијек у реалној опасности да буде фикција. Овдје не могу да одолим а да не цитирам једну од најпотресних порука Старога Завјета чије су егзистенцијалне посљедице неизмјериве. У старозавјетној књизи о праведном Јову, 28. гл. 28. стих, стоји записано: “Страх је Божији мудрост, а уклањати се од зла јесте разум.” Исту мисао објављује премудри Соломон:”Почетак мудрости је страх Божији”.
Ево нас пред великим и познатим питањем страха. Откуда страх и страхови, зашто људи страхују? Страх од смрти узрок је свих страхова и извор свих невоља. Тамна гробница ужасна препрека и пријетња свакоме живом. Смрт? Шта је то? Ко се не боји смрти? Ко нормалан воли смрт? Смрт је прво и посљедње питање, први и посљедњи непријатељ, проблем над свим проблемима. Нерјешива је енигма кроз цјелокупну историју човјечанства за свију и за све, за све расе, нације и религије. Сви су тражили одговор на ово једно питање које се зове смрт.
Ко сам ја и куда идем? Није ли то већ питање живота и смрти. И има ли ишта нормалније него поставити ово питање. Зато ће и рећи Соломон у својим Премудростима: Блажен је човјек који нађе мудрост и смртни који дозна разумност. Драгоцјенија је (мудрост) од драгог камења и све чесно није ње достојно. Она у десници својој држи дужину живљења, а у љевици њеној су богатсво и слава. Злоба никад неће побиједити мудрост (...). Јер су помисли смртних страшљиве, и погрешиве замисли њихове.
Стварање човјека по слици и прилици Божијој је од највеће важности за нас људе. Та карактеристика је омогућавала човјеку да општи, комуницира са Богом и да у том живом односу своје постојање чини битно другачијим. Та веза са оним који је вјечно живи Бог давала је потенцијалну могућност да човјек прекорачи границе закона и природе, и постане Бог по благодати, односно жив за живот, а не жив за смрт. Божија отвореност и добра воља за ову комуникацију јасно је давала знак да Господ то и жели. Зато ће догађај прекида те комуникације имати тако потресне посљедице по живот свијета и човјека као макрокосмичког бића у том свијету. Драматични сусрет Бога и човјека послије учињеног гријеха и крајње потресно и страшљиво понашање човјека био је знак његове смртне природе којој се окренуо.
И Божији гњев који је наступио у виду питања, и проклињања након Адамових погрешних одговора, свједочи да је дошло до прекида оне нити која их је тако дубоко везивала да су се без обзира на различитост природа слободно могли звати и бити уистину пријатељима. Бог је, дакле, желио спасење, живот за своје створење и преко њега за цјелокупну твар. Човјек је имао усађени нагон ка животу у најдубљем смислу ријечи, желио је да буде Бог тј. да живи вјечно. Грешка је била у томе што је човјек потражио извор за живот тамо гдје га не може бити, у створеној јабуци, биљци, није ни важно у чему тачно, а не у Богу. Ђаво је, наравно, учествовао као наговарач и подгријавач те самоубилачке одлуке. И, као што знамо, дошло је до изгнанства из раја.
Дошли смо у земљу далеку, не у неки нови и далеки простор, него смо се удаљили од близине Божије. Али, да ли је свијет можда постао свјетлији, слободнији, срећнији откад је Бог остављен по страни? Није ли човјек на тај начин можда лишен свога достојанства и осуђен на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте? Божији поглед је нешто што приземљује само ако га се држи обликом зависности и ропства. И онда се открива као темељни услов нашег постојања негирати Бога чак и да Он постоји, јер се појам Бога сурпротставља слободи и величини човјека. Напротив, ако се препозна Његова Љубав која се изражава у Његовом погледу, открива се да је она оно што нам даје да живимо. „Ко је видио мене, видио је и Оца“, каже Исус Филипу и свима нама (Јн. 14, 9). Исусово лице је лице Божије: Бог је такав као Он. Исус је за нас трпио и умирући нам даровао свој мир, што показује какав је то Бог – не са погледом који пријети, већ са погледом који спасава.
Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости, на слободу славе дјеце Божије. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због оног који је покори. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење и избављење тијела нашега. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. Такође нам и Дух помаже у нашим немоћима, јер не знамо се сами од себе молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.
Ако дакле хоћемо пажљиво да разумијевамо ове ријечи које је написао највећи учитељ Хришћанства, Апостол Павле, видјећемо да заиста и природа и ми у тој природи као бића створена и као бића Богочежњива и Богослична уздишемо уздисајима неизрецивим.
За чим?
За Животом!
А опет, зашто?
Зато што нам је Господ даровао живот. И то нам је тако даровао живот, не као готови дар, не као завршени чин, него као догађај у коме треба да учествујемо и који није дар према коме можемо да се односимо пасивно, него је више и боље би можда било рећи задатак и задата категорија. Ми свој пут крчимо, бирамо, градимо и ту се срећемо с Богом. Дакле живот је не само датост, него и задатост. Бог није хтио да будемо машине које одлично функционишу и ништа више. Ми нисмо производ Божији ми смо плод Његове Љубави. Духовни развој Запада све више иде према разноразним патологијама ума, човјек се не посматра као дар Створитеља, већ као производ. Човјек је произведен, а оно што може бити произведено, може бити и уништено. Људско достојанство ишчезава. Наши стари су још увијек разликовали разум и ум, разум у његовом односу с оним што је емпиријско и чињенично и разум који продире у најдубље слојеве постојања, бића. А разум се данас своди само на оно што се може провјерити експериментом.
Ово је велико и важно питање за сваког човјека, нарочито за човјека као икону, као слику Божију. Зато што је то питање важније од свих питања и без тог постављеног питања нећемо моћи да помогнемо ни себи ни природи око себе, нити ћемо моћи да доживимо оно што се зове усиновљење или сједињење.
Живот је дар и то није завршен процес, него је то један догађај у који смо ушли и у коме треба да покажемо многе елементе менталитета са којим бисмо могли доћи до тачке кад бисмо могли рећи на крају – ми смо добар рат ратовали, добру трку трчали и добро смо рат завршили и трку издржали. Али проблем је често та наша природа, која у себи самој посједује одређене моћи које дјелују на нас. А те моћи нису, у ствари, праве моћи које нас упућују на живот, него су прије свега моћи које нас вуку у смрт. И није тешко наћи прави одговор зашто је тако? Зато што управо та природа јесте створена и као таква она тежи да се врати у своје првобитно стање, а то је стање смрти и ништавила.
Зато су у неким далекоисточним религијама и помислили људи да то и јесте крајњи циљ живота, да се постигне ништавило. А то је велика превара и велика замка саме природе која увијек вуче на доље, према земљи од које смо узети и од које смо саздани. Зато је живот у самој својој суштини борба, процес, и свака стагнација, сваки пасиван однос према животу подразумијева то да ће природа да проговори оним својим најјачим дејством и да нас одвуче на земљу и у земљу од које смо узети.
И Апостол Павле каже о томе: “Не чиним оно што хоћу, него оно што нећу, то чиним! ”А Свети Григорије Богослов каже: “Зашто ме, Господе, ова природа моја, кад год одлучим да идем на горе, она ме већма вуче на доље?” Зато је за наше опредјељење битно то – шта ми заправо хоћемо, и кад то одредимо, да се за то чврсто држимо. Немогуће је опстати без тог борбеног приступа у коме подразумијевамо наше активно учешће у оном што нам се догађа, а догађа нам се живот. Али живот није завршен, није нам дарован као готов производ, коју ми узмемо и поједемо, па нам је сладак или нам је горак, укусан или нам је неукусан. И кад га поједемо, њега више нема.
Ствар је у томе да је живот један догађај који никад неће и не треба да се заврши поразом, а то значи нестанком. Али управо у томе је и мука. Зато што човјек некако побјегне од тога, побјегне од борбе, побјегне од тога да хоће да буде жив. И пристане на то! Али није то на нивоу рационалног, нити је то на нивоу тога да је човјек, израчунао, искалкулисао да неће да буде жив. Оно што мене забрињава јесте што је то врло често негдје подсвјесно урађено, и да је врло подмукло. Дакле негдје ми пристанемо, на овај или на онај начин на то, помиримо се и кажемо: Јесте, па ја ћу умријети.
Има и тога да се ми заваравамо другим стварима, па нећемо да мислимо о томе. Па ћемо сад да радимо ово, да радимо оно, али на тај начин опет нећемо ријешити проблем смрти, јер ће нас то питање било кад сачекати иза ћошка и ми ћемо имати велики проблем кад оно искрсне пред нама. А то ће бити кад нам умре неко кога много волимо, кад нам умре неко до кога нам је јако стало, неко из чијег односа ми црпимо радост, свој живот, своје здравље, своја осјећања или кад ми сами дођемо у ту позицију да видимо да смо болесни, да смо слаби, да имамо све више бора. И ми онда почнемо да помишљамо на то како ћемо умријети и само размишљамо о томе да ли ће тај час бити страшан, да ли ће нас бољети, да ли нас неће бољети, а то је опет по мом скромном мишљењу заваравање. Уопште није важно да ли ће бољети или неће бољети. Да ли ће нам срце престати да ради нагло или ћемо боловати пет година па ћемо умријети, то није главно питање. Главно питање је у томе да ли ми пристајемо да умремо или не пристајемо да умремо. И хоћемо ли да будемо живи, хоћемо ли да се боримо или нећемо.
Ако се догоди да пристанемо на то, онда ће неминовно сљедеће наше помишљење, сљедећи наш став бити да ми треба да будемо пасивни и да не можемо ту ништа урадити јер је смрт неминовност. А кад дођемо у тај статус или тај начин живота, онда тек настају страшни проблеми. Онда све што се догађа око нас, све дејствује на нас и ми не можемо да се супроставимо томе, јер ми немамо више потребу, ни снагу да активно учествујемо у овом, привременом, животу. И зато је та мисао, или рашчлањивање тих питања битно и битније од сваког другог питања.
Ако не поставимо конретно питање о себи и свом животу, имаћемо проблем доласка у позицију пасивности. Или ћемо отићи у претјерани активизам, који има другу димензију. Да будеш толико активан, да сам хоћеш да се сакријеш, да се превариш, да завараш самог себе да не би поставио то питање. И увијек ће се тај активизам завршавати у истој тачки у којој се завршава и пасивизам. И то је, у ствари, опет велики проблем, зато што ће кад тад и врло брзо и тај активизам одједном постати бесмислен и човјек ће имати озбиљне проблеме. Права активност се дешава у срцу. Али такође је битан и разум.
Као хришћани данас смо позвани не да постављамо границе разуму и да му се супротстављамо, већ радије да одбацимо његово свођење на подручје чињења и да се боримо за потврду његове способности да схвати оно што је добро и Онога који је добар, оно што је свето и Онога који је свет. Само се тако бије права битка у корист човјека, а против нечовјечности. Само разум који је отворен, само разум који морал не веже за субјективно подручје или који га не своди на пуку процјену, може се супротставити злоупотреби појма Бога, патологијама религије и може понудити оздрављење. Тако израња велики задатак који стоји пред хришћанима. Учинити да разум функционише у потпуности, не само на подручју технологије и материјалног напретка свијета, већ изнад свега и што се тиче његове способности да докучи истину и препозна добро, што је предуслов права и претпоставка мира у свијету.
Наука је велико добро, управо зато јер је облик надзиране разумности потврђене искуством. Али постоје и патологије науке, искривљавање њених могућности у корист моћи у којима се истовремено гази достојанство човјека. Наука може служити и нечовјечности: оружја за масовна убиства, експериметни са људима, трговина особама ради вађења органа итд. Зато мора бити јасно да се наука мора подвргнути моралним мјерилима и да се њена права нарав увијек губи када се умјесто у службу достојанства човјека стави на располагање моћи на тржишту или једноставно успјеху као једином мјерилу.
Радујемо се због чињенице да постоји Бог и да је такав какав јесте, захваљујемо Му што постоји, захвални смо за начин на који постоји, за чињеницу да га можемо спознати и љубити и зато што Он нас познаје, љуби нас и што нам се објавио. Онај који “пребива под заштитом Вишњега и почива у сјени Свемогућега” (Пс. 91,1) зна да се налази на сигурном, дубоко заклоњен од стране Онога који му пружа уточиште.
У животу увијек треба да будемо активни, а то значи живи у срцу. Та активна улога у животу, мора да буде расудљива, разборита, стабилна. Не смије да буде истрзана, и не смије да буде без неког доброг основа. Како можемо да постигнемо то да наш живот постане уистину живот? Како можемо да постигнемо то да наша кретања, наши послови, наша стремљења, наша воља, наша нада, наша осјећања буду стално пуњена животном енергијом, која не престаје, која не пролази и која нема извор свог постојања у ономе што је смрт и у ономе што је створено и што је земља? Наравно, ми као Хришћани овдје можемо да кажемо: Ми ћемо да се сјединимо са Христом и ми ћемо да живимо Христом. Али, шта то значи? Апостол Павле каже: “И ми који већ примисмо Духа и ми не знамо како да се молимо, него се молимо уздисајима неизрецивим.“ А ти уздисаји неизрециви могу врло често да буду тако страшни, тако дубоки, тако тешки да човјек може да једноставно не издржи тај удар, ту енергију која долази одозго.
И шта нам је ту Господ даровао? Мислим да нам је Господ даровао не да ми постојимо само за себе, јер нико у том случају не би издржао Његову енергију. Него нам је даровао то да можемо да држимо један другога и да на тај начин та енергија пролази кроз све нас и да је сви примамо, да се она распоређује до оне мјере, у оној мјери колико ко може да прими. Зато је заиста Црква у правом смислу те ријечи увијек и стварно заједница и Дух увијек јесте над заједницом. Никад није таква да ми кажемо: „Само ја и Бог, Бог и ја“. Него то што каже Христос: „Тамо гдје су два или три сабрана у моје име, тамо сам ја заједно с вама“. То није само тек тако нека ријеч, него како ћеш ти стати пред Бога живога један и сам?! Спржиће те, нестаћеш, престаћеш. Бићеш као нешто што не може да издржи ни најмање зрно те снаге живота.
Зато кад кажемо, да живимо, да постојимо и да јесмо Духом Божијим, то значи да живимо као заједница, јер је Дух Божији тај који конституише заједницу. И то је увијек конституише тако да она у себи има разноликост, тако да смо сви различити и да имамо различите дарове. А ти различити дарови су управо даровани да би она огромна енергија која долази одозго, дакле тај живот, могао свуда да нађе своје мјесто и да све оно што нама недостаје, сви они недостаци, буду надопуњени том енергијом уколико имамо отвореност свог бића. Јер не можеш да постојиш сам. Не можеш да постојиш ни сам са људима ако хоћеш да живиш вјечно. Бог постоји као заједница и Он хоће да и ми тако постојимо, тако се и молио Оцу: Да сви буду Једно.
Наш живот је у рукама Бога Живога, али наш Бог Живи нама дарује живот, не као јабуку, чоколаду, неки такав дар „здраво за готово“. Не, него нам дарује такав дар који ми морамо да узмемо и да га дијелимо са другима и дијелећи га видимо да се догађа чудо. Јер све што га више дијелимо, Бог нам га све више дарује! Љубав је та која има такво својство да кад се дијели, умножава се. А управо то важи и за дар живота, јер ту увијек можемо да ставимо знак једнакости – живот, слобода, љубав, све је исто у Хришћанству. И Христос и говори: “Ја сам живот.” На другом мјесту можемо да прочитамо: “Бог је љубав.”
Дакле, то све нам је потребно да знамо, да би смо могли да схватимо да ми нисмо позвани, призвани да у овом свијету постојимо сами. Али у истом том тренутку кад то схватамо, не треба да заборавимо да смо позвани да постојимо и да живимо. А кад смо већ то научили и кад већ то прихватимо, онда морамо да поставимо питање: Како треба да живимо? Кад то питање поставимо, онда ћемо, ако смо стварно Хришћани, увијек разумјети да треба да постојимо као заједница. И кад се запитамо како та заједница постоји, мораћемо да знамо да постоји тако што над њом лебди, грије је, конституише је, чува је, храни је, топлином, енергијом, животом, љубављу Дух Божији – Дух Свети.
Ми никад нисмо дошли у Цркву, а да нас није Дух Свети сабрао. Без обзира што ми врло често изгледамо сами себи и једни другима смијешни. Стварно тако и јесте, али Дух Свети некако, из неког разлога све нас позива и призива. Много је званих, али је мало изабраних, стоји у Светом Писму. Ми дишемо, и живимо, и постојимо Духом Светим. Али не сами по себи него у конкретној заједници са другим човјеком. И не само то, него и са цијелим свијетом у коме живимо. Са травом, са биљкама, са животињама, са морем. За човјека је самоћа простор жалости: човјеку је потребна љубав, а самоћа ставља на видјело баш одсутност љубави. Самоћа разоткрива губитак љубави, она је нешто што угрожава наш најинтимнију услов живота. Не бити љубљен је централно језгро људског трпљења и жалости неке особе. Посредством Духа Светога Бог је продро у нашу самоћу и разбио је. Болна је истина да је уморни савремени човјек изгубио способност да воли и, авај, много више да буде вољен.
Али како да познамо да имамо живот у себи? Па тако што људи око нас, све око нас зависи од тога. Али није у некој болесној, лудој зависности, у којој смо ми пасивни, него чак можемо да будемо толико активни да кажемо: Ја све рушим пред собом. То је један живи однос, живих људи, у коме нема то: Ја сам активан, ти си пасиван. Ја сам над тобом, ти си слабији од мене итд. Не, него – ја сам ту и имам слободу, имам љубав и тиме те потпуно обухватам, али пошто ти исто то имаш, и ти мене обухваташ и нико никог не побјеђује, нико никог не надвладава. Нико никог не доводи у зависност. Него га ослобађа и дарује му живот, и чини га живим толико и тако да једноставно из тог живог односа живих људи могу да се роде живи људи – нови људи. И да сви кажу ми хоћемо у тај круг живота. У ту радост ‘ивота.
Зашто? Зато што смо много уплашени од смрти! Али често нећемо да признамо, често се заваравамо, често као што сам на почетку говорио смућујемо сами себе или пасивизмом или активизмом. Али ако смо живи, можемо да дарујемо живот. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са другим људима. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са Живим Богом. Ако живимо у односу са Живим Богом, онда можемо да живимо и да превазиђемо врата паклена, тј. врата смрти. Зато је Христос дошао на земљу, зато се и оваплотио, зато је Христос и примио нашу природу – да нам покаже у самој тој природи како можемо да будемо живи. И да нам Он исти каже ту ријеч која је спасоносна: „Ја сам живот“. И да то покаже љубављу, слободом, влашћу, снагом, спремношћу на жртву.
Ако читате Јеванђеље или ако се сјећате, само погледајте како живи Христос. Он непрестано ослобађа људе око себе. Апостоли који иду, ходе са Њим, непрестано, од почетка када их Он позове, говоре: Ко си ти? А Он каже: „Хајде за мном.“, сад ја додајем – „па ћеш видјети ко сам ја“. И онда они кад виде, кад уђу у тај живи однос, са Њим који је Живот и Жив, онда и они постану живи и неће да иду из тога. Неће да излазе из тога, зато што је та љубав конкретна, није илузија, врло је опипљива и лична. Зато и каже тамо на Тавору Петар: „Господе добро нам је овде, дај да овде останемо заувијек“. Тако и ми кад читамо Свето Писмо и кад идемо на Божанску Службу и кад се Причешћујемо имамо понекад то осјећање – нећу да изађем одавде, нећу никад да престанем то бити.
То имате у разним књигама, великим романима у којима се људи баве овим тешким питањима живота и смрти. У једном од њих највећи грешник, говори једну по мом мишљењу невјероватну ријеч која га ослобађа од сваког гријеха, која каже: СВЕ НЕКА БУДЕ СА МНОМ САМО НЕМОЈ ДА СЕ ОДВОЈИМ ОД ТЕБЕ, ГОСПОДЕ. Зашто? Зато што Он јесте Живот! И то пише овдје код Светог Апостола Павла на један мало скривенији начин: “Бог све затвори у непокорност, да све помилује“. То је парадокс до парадокса. Све их је затворио у непокорност да би их помиловао! Када би то читао неки човјек који није Хришћанин, потпуно би се збунио, јер логично је да их је затворио у покорност да би их помиловао. Не, Он је њих затворио у непокорност.
И каже онда Апостол Павле: ”О дубино богатства, премудрости, разума Божијег, како су неиспитани судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаде ум Господњи или ко му би савјетник или ко Њему претходно даде да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све, Њему слава у вијекове. Молим вас дакле, браћо, ради милости Божије да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно Богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума, да искуством познате, шта је добра, и угодна, и савршена Воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата” каже Апостол ”говорим свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што ваља мислити. Него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог дао.”
Да мислимо смиреноумно о себи, то је још један, врло важан баланс, али ово Павле даље говори: ”Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели ништа што је туђе, и било која друга заповијест испуњава се у овој ријечи – Љуби ближњега свога као самога себе. Љубав не чини зла ближњему, љубав је дакле пуноћа закона. И ово тим прије, што знате вријеме да је већ час да устанемо од сна јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ је поодмакла, дан се примиче. Одбацимо дакле дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости.”
”Ноћ је поодмакла”, смрт – дан се приближио, то је ‘ивот – али од нас зависи да ли ћемо да останемо у ноћи или ћемо да идемо у сусрет дану, и то је оно што сам говорио да морамо да учествујемо у том догађају – ”обуците се у Господа Исуса Христа и старање за тијело не претворите у похоте”. Тако се завршава ово што он прича.
Али оно што је стварно важно да чујете, а да се не збуне ваша срца је да то што ми гријешимо сваки дан и што гријешимо сваки час и што гријешимо не испуњујући закон и што прекшавамо заповијести Божије и све што прекршавамо или да ништа од тога не радимо, да све испуњавамо, да постимо сриједу и петак, да дајемо сиромашнима, све да испуњавамо не може нам помоћи ако љубави немамо. Ни врлина, ни не врлина. Ни добро, ни зло. А љубав је пуноћа закона. А љубав је да постоји живи однос са живим Богом и живим човјеком. А, наравно, кад постоји живи однос са живим Богом и кад постоји живи однос са живим човјеком, тек онда ћемо моћи да не гријешимо.
Човјек је обезвређиван и обешчашћиван тачно како се у стварности обезвређивао и обешчашћивао сам Бог. Морамо научити да препознајемо слику Божију на лицу сваког човјека, ма како он изгледао антипатичан или на било који начин туђ, стран. У свакоме човјеку морамо препознати судионика будућег живота којег ћемо опет сусрести на другоме свијету. У нама мора сазрети нова свијест о нашем позиву на вјечни живот, живећи тако да се појавимо пред Богом, лицем у лице, са нашим садашњим животом. Поља смрти пред којима се данас налазимо подстичу нас да се присјећамо смрти и позивају да добро живимо у садашњости у перспективи вјечности.
Ми ако макар мало пазимо на себе, знамо да увијек почнемо да гријешимо оног часа кад престане тај наш однос са живим Богом, и кад наш однос ма према чему или коме искључи живога Бога. Земља са земљом постаје једно и обоје умире. Али кад ти земљани судови који су надахнути Духом Божијим, то смо ми, имамо још ту енергију коју примамо од Духа Божијега, кад живимо као заједница, онда можемо да тим односом, том љубављу, тим животом чинимо чудеса. Можемо да будемо срећни и можемо да будемо живи, јер живот онај вјечни, непролазни почиње овдје и сада. И циљ овог живота није да се заврши у смрти, у гробу, него је циљ да се преточи из овог времена у Царство Божије.
Ако не будемо овдје и сада имали живота, нећемо моћи да га имамо ни тамо. Нећемо моћи да уђемо тамо, и зато нам је овдје борба веома важна, и зато морамо стално да се будимо. Дакле, морамо да се будимо и морамо да једни друге подсјећамо, и кад гријешимо и кад не гријешимо, да морамо да будемо живи људи. А живи људи смо кад волимо, а кад волимо онда друге ослобађамо, а кад друге ослобађамо онда и себе ослобађамо, а кад себе ослободимо онда не само што смо живи, него смо и срећни и пресрећни у животу. И нисмо збуњени, нисмо тужни, нисмо уморни, нисмо забринути, не бринемо се о томе шта ћемо јести, пити, шта ћемо обући, шта ће бити сутра с нама.
Погледајте како живе људи око нас и видјећете да имају једну луду бригу о залудним стварима. Како ћу ово, како ћу оно, да ли да овако, да ли да онако поступим, да оно јело пробам, онако се обучем, онако уредим стан, не знам ни ја шта… Није у томе проблем, него је проблем у томе што кад немаш живота, кад немаш слободе, кад немаш живог односа са живим Богом и са живим људима, ти не можеш да идеш у јединство, не можеш ни са ким да оствариш заједницу искрену и праву.
И шта онда радиш? Ти се онда само свађаш, мрзиш, клевећеш, лажеш. А и то је опет обрнута борба, која извире из вапаја да не умремо и то је велики проблем. Али ако погледате људе око нас и који су забринути за добро, и који су забринути за зло, и који чине зло, и који чине добро, видјећете оно што сам вам рекао – да нема никакве везе јесу ли добронамјерни или злонамјерни, него да има везе то да ли су живи, да ли воле, да ли су слободни. Ово је можда страшно што вам говорим, можда се неко збуни, али закон вас неће ослободити, ни испуњавање, ни неиспуњавање заповијести. Него може да нас ослободи само заједница, само љубав и живот у заједници, тј. Црква, али Црква Духоносна и Богоносна која је конституисана Духом Божијим.
Сама слобода је неријетко схваћена анархично и једноставно противинституционално и тако постаје идол. Људска слобода може увијек бити само слобода праведног узајамног односа, слобода у праведности, иначе постаје лаж и води у ропство. Нека нам Господ Човјекољубац свима дарује из своје пребогате ризнице слободе, а то значи љубави, јер једино у Цркви слобода и љубав не постоје једна без друге. А слобода није у томе да се изабере ово или оно, него је слобода једино у Исусу Христу, коме нека је слава у бесконачне вијекове.
