Бесједа за молитвену осмину у Дубровнику 2014.г.
МОРАМО ДА ВОЛИМО УКОЛИКО ХОЋЕМО ДА ЖИВИМО
Захваљујући вашем оцу и пастиру, бискупу Мати, поново сам у прилици да говорим пред вашим лицима у овој чудесној катедрали која ме не оставља равнодушним, као што ме не оставља равнодушним ни сусрет са вама, те повод и разлог мог обраћања данас. Љепота овог храма и града не престаје потресати моју душу, али ме увијек опомене и на то колико ме егзистенцијално дубоко потреса и питање односа међу људима, градовима, народима, међу вјерама. Колико је важно питање о односу између Бога и човјека, али и између човјека и човјека? И шта је уопште човјек ако не стоји (и ако не постоји) у односу? Да ли онда уопште постоји? Заиста, шта је то човјек те Бог ипак не одустаје од њега. И има ли веће несреће за човјека него кад се нађе остављен и сам? И има ли веће тајне и радости од додира љубави, додира ближњега? Да ли је могуће живјети без тог додира живота?
Уопште не сумњам да је Бог љубав. Не сумњам него вјерујем да је Бог том љубављу, створивши овај свијет, дотакао земљу и од ње начинио човјека. Вјерујем да је Богочовјек Исус управо тим додиром љубави слијепима отварао очи, глухима уши, подизао хроме, васкрсавао мртве. Управо Он, Христос, позвао је апостола Тому послије васкрсења да дотакне Његове ране, а онда се узнио на Небо оставивши нам Свету евхаристију да у њој додирујемо и Њега као Хљеб Живота и да једни друге цјеливамо цјеливом љубави.
Бог је, дакле, љубав, а шта је човјек? Човјек је, такође дубоко вјерујем, позван да буде љубав (другим ријечима, позван је да буде Бог) уколико жели да живи вјечно. А вјечност, по Св. Григорију Богослову, није ништа друго него сабор Бога са боговима. И овдје, сада, и тамо, у вјечности, човјек је назначен да буде љубав. Љубав је, дакле, заповијест, задатост, а не просто датост. Према томе, ми, народе Божији, сестре и браћо, морамо да волимо уколико хоћемо да живимо.
Данас, када поново говорим пред вама, присјећам се да сам прошли пут говорио о опраштању, напоменувши том приликом да је праштање предокус љубави. Данас желим да говорим о односу као услову љубави, о односу између бића Бога и бића човјека, између бићâ човјека и човјека. Овим тешким питањем су се кроз историју бавили највећи умови. Тако нпр. велики древни јелински теолози Дионисије Ареопагит и Максим Исповједник говоре о Богу као о „Другоме“ par excellence, који као ерос излази изван себе и уједно привлaчи себи као посљедњем одредишту жеље оне чију је жељу покренуо. Бог као „Онај Други“ предмет je бескрајне жеље и посљедње уточиште, човјекова посљедња станица или, још тачније, мирна лука.
Савремени човјек је „оставио за собом“ Другога, Бога, а самим тим оставио је и човјека, налазећи да је његово сопство једино и најважније, што је потпуно супротно од библијског и светоотачког погледа на Другога као на онога „који је наш Починак који се вјечно креће“ и на другога као вјечног брата. Уколико је „Други“ наш починак, тешко да ћемо наћи одмора ако га остављамо за собом. „Други“ је толико важан јер ми и постојимо само када и ако смо потврђени од њега и зато је увијек био и остао гријех ниподаштавати и потчињавати другога себи. По апостолу Павлу, оно што треба да чинимо је управо супротно, а то је да стављамо „другога“ увијек испред себе. Стога апостол Павле каже: „У братољубљу будите једни према другим њежни; чашћу чините једни друге већима од себе“ (Рим 12, 10). Можете да замислите колико су ове ријечи стране савременом човјеку који је обузет собом, својим сопством, у свијету у којем му не преостаје ништа друго него да храни сопствену сујету и да буде „вјечно уморан“ јер други не потврђује његову величину.
Отуда ми се на овом мјесту чини прикладним да поменем дивну мисао искусног светогорског старца, који је, упитан да прокоментарише монашки подвиг братства једног манастира, рекао сљедеће: „Не говорите ми колико су бројаницâ избројали и колико Исусових молитава прочитали. Друга ствар мене интересује: да ли је неко до њих, који је духовно напредовао, у стању да схвати савременог уморног човјека, да утјеши ожалошћенога? Да ли је у стању да ослободи од ђаволских мрежа онога који се у њих заплео? Ако је у стању да то уради, ако је у стању да подари духовни мир брату и да пробуди у њему љубав за живот, да га научи да се радује и благодари Богу, то је знак да је тај монах/хришћанин стварно напредовао духовно“.
Зато, преузвишени оче бискупе, поштовани свештеници и ђакони, вјерници дубровачке бискупије, ви који сте вечерас у катедрали и ви који сте били спријечени да дођете, примајући нас православне хришћане, подстакнути Христовом љубављу, чини ми се управо да сте прихватили у свој топли дом рањеног и уморног савременог човјека. Можда се неком чини да је то мало, али мислим да од тога нема ништа веће. Сва наша вјера, сва наша нада, остаје у томе да ћемо наћи починак у наручју Христовом, који је покретач свих наших добрих жеља и истовремено циљ нашег кретања кроз овај живот. Пут ка Њему води преко ближњега, а ближњи наш је сваки човјек. Отуда на крају да споменем и молитву Св. Василија Великог, васељенског богослова и творца Свете литургије коју ми православни служимо, а из које издвајам дио који ми се такође чини прикладним да вечерас буде изговорен пред вама као ријеч и као молитва: „Посјети нас благошћу твојом, Господе; јави нам се богатим милосрђем својим; даруј нам благорастворење ваздуха и погодно вријеме; даруј тихе кише земљи ради плодности; благослови, Господе, благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу Црквама; угаси непријатељства међу народима; силом Светога Духа твога што скорије сатри јеретичко бунтовање; све нас прими у Царство твоје, покажи нас синовима свјетлости и синовима дана; даруј нам мир твој и љубав твоју, Господе Боже наш, јер си нам дао све и сва“.
