Који с благословом сије, с благословом ће и жњети
* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастри Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Драга браћо и сестре, драга дјецо,
Који с благословом сије, с благословом ће и жњети, каже Свети апостол у посланицама које смо данас читали. Чули сте и Свето Јеванђеље да говори о томе како апостоли цијелу ноћ ловише рибу и не уловише ништа, а кад дође Господ и благословивши их рече: Баците мрежу са десне стране лађе,
У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.
Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.
Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.
Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководим владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.
Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.
А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.
И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.
У данашњи дан, браћо и сестре, славимо Свету мајку Петку, као што славимо сваког дана неког живог човјека Божијег и Светитеља, тако и данас прослављамо Свету Параскеву – подвижницу, мученицу, исповједницу, испосницу која је сав свој живот и цијелу себе посветила Христу Богу. Тако је постала блажена, света, слављена и препрослављена међу женама. Постала је чудотворка, исцјелитељка и мила сестра Христова. Постала је мила мати наша и она којој се молимо са сузама и усрдно, чију топлину осјећамо чим поменемо њено име. Колико жена, колико дјевојака, колико мајки кроз вијекове живљаше, али је једна Света Петка и мада није једина Света, примјер је свакој мајци и дјевојци и свакој жени уопште. Примјер је колико може да напредује људско биће створено у обличју жене, колико може да буде славно и како могу да јој се клањају људи свих узраста и оба пола – мушкарци и жене, дјеца и старци.
А данас празнујемо и свету недјељу, најрадоснији дан обасјан најсвечанијом свјетлошћу Васкрсења и побједе живота над смрћу, побједе живота над трулежношћу. У данашњи дан славимо Христа, славимо Свесвету Тројицу, славимо све Свете и служимо божанску службу благодарности – Евхаристију. Приносимо Богу молитве, мољења и славословља, приносимо му захвалност и захвалне пјесме, еда Бог благослови сваки наш час и сваки наш дан и сваки наш рад, све до посљедњег издихања у овом животу. Јер ако с благословом живимо у овом животу, живјећемо благословено и у Царству Христовом. Ако овдје и сада с благословом посијемо, тамо ћемо с благословом пожњети. Ако овдје и сада пазимо на свијет око себе и пазимо на људе око себе, тамо ће Бог благословени пазити на нас. Шта нам боље од тога може бити даровано, и шта боље од тога може бити циљ нашега живота?
Нека је благословен овај дан, свима који славе Свету Петку срећна слава, свима који сте дошли нека Бог дарује мир, радост, живот, спасење, избављење и заштиту. Нека вам не досади да долазите у храм, макар недјељом ујутру, недјеља је први дан и од њега крећете у цијелу седмицу. Литургија недјељом је догађај за који би требало да се припремате, да дјечицу облачите лијепо и ви да се обучете лијепо, чисто и уредно колико можете, и да у храм понесете макар један цвијет, макар једну јабуку, макар једну лепту. Али ако немате, не морате, ако не можете, немојте, важно је да себе принесете у храм и овај свијет са собом, да принесете своје срце, своје опредјељење и своју вољу. Да будемо у Господу и са Господом истинска господа хришћанска.
Нека вас благослови Бог и дарује вам мир и радост и живот. Амин. они извадише толико риба да се мрежа почела цијепати.
