Слово о Херцеговини
* Објављено у саборнику епархије ЗХиП „Видослов“, бр.40, Божић 2007.
Херцеговина је за мене најприје предање, a предање је за мене ријеч која има једно дубље значење. Све ми се чини да би испред ове ријечи, кадa је Херцеговина у питању, могли да кажемо ријеч: свето предање, зато што је то свето предање надвладало оно обично људско предање.
Зато највише признање припада онима који су пролазили кроз Херцеговину и носили најјаче предање овога свијета – свето хришћанско предање. То су, прије свих, апостол Павле и његов вјерни ученик апостол Тит. Несумњиво је да су они пролазили кроз Херцеговину путујући до Јерусалима, Атине, Солуна, Македоније преко Далмације до Рима; а од словенских просвјетитеља, најупечатљивији носиоци предања су били Кирило и Методије. Многима је непознато да су баш овим путевима, баш кроз овај град, баш кроз Требиње носили мошти Св. Климента Римског. Овдје у граду има неколико цркава и црквица посвећених св. Клименту Римском, а постоје и породице које славе Св. Климента Римског. И онда, на све то, ученици светих словенских просвјетитеља Кирила и Методија никако нису заобилазили овај крај. Поред тога, своје војводство, Херцеговину, Стефан Немања не повјерава ником другом него свом најмилијем сину Растку Немањићу, доцније Св.Сави. А Сава када установљује православну Цркву као самосталну и помјесну Цркву, међу првим епископима поставља на трону Архијереја у Херцеговини. А иза Саве ређају се снажни ликови српске историје и српске цркве: Данило Хумски, књигољубац и можда најученији архиепископ наше цркве, Сава II Хумски, а онда неизбрисив печат оставља један Херцеговац, рођен тридесетак километара одавде у Мркоњићима, Св. Василије Тврдошки, Поповски, Завалски, Требињски и Острошки Чудотворац.
Кад све то узмете у обзир, и кад узмете ово најважније што се збило у Херцеговини у двадесетом вијеку, неописиво и неизрециво страдање и мучеништво због вјере православне, добијате једну слику свјетлости предања кроз историју Херцеговине. Јер никаквим поводом и никаквим разлогом људи нису изазвали мучитеље, и ишли су баш као у Светом Писму „као јагањци на заклање“. И кад су мислили да је ту завршено, да је ту крај једне тако чудесне области, ево ми учествујемо у побједи тих мученика, у побједи тих носилаца и преносилаца светог предања. И сада, да кренемо уназад, од оног првог епископа кога је поставио Св. Сава, па ево до наше недостојности, било је седамдесет епископа у континуитету у разним приликама, али чешће неприликама. Требало је непрестано бити православан, на простору који је занимљив свима и свакоме.
Неко је лијепо ову земљу назвао Херцеговина изнад мора, јер Херцеговина и цијела моја епархија је као човјек који сједи на једном мјесту, које личи на простор у крилу Божијем. Ноге су му у мору, а он сједи гдје је винова лозица и смоква, а над главом му је снијег.“ И на опште чуђење сваког ко иоле познаје историју Херцеговине, свуда по њој звоне православна звона. Географски описујући какав је тај простор од Стона и приморја па до равних гора – од Зеленгоре, Волујака, Лебршника, Вележа, Прења, Хргуда до Орјена, имате невјероватну љепоту планина, а онда имате поља: Невесињско, Гатачко, Дабарско, Љубињско, Требињско, Попово, потом језера на Зеленгори, Орловачко језеро и седам језера око њега, па Невесињско, Билећко језеро. Не зна се које од коjeг љепше и не зна се које би човјек могао описати људским језиком. Oнда имате ријеке које теку кроз тај простор: Заломка у Невесињу, Неретву, Буну, Брегаву, Требишњицу и – што је чудо у данашњем вијеку – од извора па до ушћа на сваком мјесту можете пити воде. Данас морате да тражите у разним енциклопедијама да бисте тако нешто нашли. A о њиховим љепотама и животу у њима, стварно није могуће говорити, јер човјек не може то осјећање да искаже па бива недоречен.
И сама клима ове земље је чудесна – медитеранска, која се преклапа са континенталном, а опет са планинском, као и та могућност, да одавде из Требиња за тили час будете испод Орјена, а опет за трен можеш да будеш на обали мора. Све то говори о томе да је човјек некако сретан, некако привилегован тиме што живи на овом мјесту, и зато сам употријебио израз који највише оцртава ту привилегију, чувши га од неког свештеника, а он је опет чуо од старијих људи: „Живјети овдје значи живјети у крилу Божијем“. Aли, да би човјек живио у крилу Божијем и да би имао ту привилегију, он мора да се стално преображава, он мора да погоди тај јеванђелски пут да би остао на свом мјесту, мора непрестано да учествује у свему ономе што је Христос и што је хришћанско. А Христос је оваплоћење, Христос је крст, Христос је Богојављење, Христос је освећење времена и простора, Христос је личност и лице у коме се свако лице огледа и ту, или се види или не види, или опстаје или пропада. И мени се чини да, као ријетко гдје данас у Европи, овдје немате проблем са идентитетом. И зато овај простор, који је пут апостола Павла, сматрам темељним дијелом Европе, колијевком Европе.
У данашњој Европи и свијету је велика привилегија имати недвосмислен и јасан идентитет. У Херцеговини људи, захваљујући том силном предању, немају проблем да одговоре ко су, шта су, шта хоће да буду. Мени се чини да је то велика предност у односу на сваког онога ко има проблем са идентитетом. Они који су се одрицали тог предања, они који су били уроњени у то предање, а сада више нису – они ће како каже пјесник“увијек бити кивни на нас, зато што их познајемо“. Зато се историја Херцеговине непрестано компликује.
Из тог разлога она стално има нове пријатеље, али и нове непријатеље. Издржати ту одговорност и ту привилегију уопште није једноставно, за то је потребан подвиг и васкрсење. Слава овог града је у томе што он то издржава, и зато је она веома важна јер подразумијева управо то што је Херцеговина. Она подразумијева улазак на Тавор гору, она подразумијева одговор на Христово: „Хајдете са мном!“. Она подразумијева различите карактере, као што је био Јаковљев, тврдоглав и вјеран, карактер Јованов препун љубави, жртве, као што је био карактер Петров, плаховит баш као што су и Херцеговци, нарочито у приликама када им догори до ноката, а исто тако спреман на покајање и кајање и поновно прилажење Христу. А највише од свега подразумијева спремност да се прими свјетлост Таворска. Tо је оно што Херцеговце чини и тако карактеристичним у неком визуелном смислу. Они изгледају лијепо, тајанствено, они имају несумњиви интелект, какав је имао Руђер Бошковић који је из Мркоњића одакле је и Св. Василије, какав је имао Никола Тесла и да не помињем многе друге.
Aли, ево, у контексту Преображења помињем Николу Теслу, који је погодио шта је суштина материје. Он је говорио да је материја саткана тако да је њена суштина свјетлост, али још више од тога да је суштина свјетлости милост, да је то благодат Божија. Tо је, у ствари, један савршен одговор једног човјека који није теолог на питање шта се то догодило на гори Тавору. На Тавору се догодило то да нам је Бог показао шта је суштина материје и како да се материја извуче из пропасти, трулежи и смрти. Зато ће у Херцеговини људи увијек наглашавати оно што карактерише овај град, то да је град свјетлости, то да је град у коме имате 275 сунчаних дана у години. Зато ће вам сваки Херцеговац бити тужан када нема пуно свјетлости, кад није сунце све обасјало. Зато ће бити незамисливо за једног Херцеговца да живи у Норвешкој, Шведској и да у исто вријеме буде сретан. Зато ће бити увијек снажна носталгија према Херцеговини, коју сам сретао код људи који живе у другим мјестима, а причају о Херцеговини.
Као на примјер Душко Бајeвић, са којим сам разговарао у Атини, па он кад помене Херцеговину одједном му се очи напуне сузама. Или Дејан Бодирога који се није ни родио овдје – питао сам га гдје му више срце лупа, тамо гдје се родио у Клеку или овдје у Херцеговини? Рекао ми је: Овдје. Када је први пут, након двадесет година младалачког живота, био у Требињу и на Загори било је тако да није могао од узбуђења да проговори. То су неке ствари које једноставно нису описиве људским језиком. А да не говорим о другим Херцеговцима које сам сретао у Америци, који су тамо трећа, четврта, пета генерација и који једноставно не могу да престану да буду Херцеговци, иако би неки то хтјели. Или, рецимо, Кустурица – како он има то осјећање, како носи тај идентитет, иако нема времена да се ту чешће нађе. Да не говорим о другим људима који су стварно окарактерисали ово вријеме у коме ми живимо – Рајко Ного и Момо Капор који су у једном тешком времену остали Херцеговци. И опет да се вратимо ономе који је успио да буде свуда и на сваком мјесту домаћи, а да не престане да буде Херцеговац – Јовану Дучићу који у себи носи све то о чему смо причали: отмјеност, љепоту, поезију, вапај за Христом и за Богом, и ту префињеност и способност да опстане у сваком времену, и да са разним владама направи компромис који није штетан по идентитет, и да дā свој допринос том идентитету.
Оно што мене радује данас јесте да кад год одем у Требињску гимназију или кад год сретнем неко дијете, младића, дјевојку овдје у Требињу на улици, или у Билећи, Гацку, Невесињу, Љубињу, Берковићима, Мостару, Београду – видим да свако од њих носи то предање. Кад их гледаш, увијек можеш да очекујеш да из њега проговори и Дучић, и Тесла, и Св. Сава, и Св. Василије, и седамдесет епископа, и апостол Павле, и Кирило, и Методије, и све то одједном може да проговори из једног младог човјека, јер он носи у себи то предање. А исто тако можеш да одеш на врх Лебршника и да те нека баба или ђед запрепасте својом културом, отмјеношћу и образовањем.
Ја једноставно немам ријечи са којима бих могао да опишем шта је то Херцеговина. Херцеговина је једно чудо, једна светиња, једна привилегија, једна љепота и доброта, а у исто вријеме она носи ону трагику коју носи у себи све што је створено – тај бол, страх од смрти, то неповјерење. И зато је наиван свако ко ће очекивати од једног Херцеговца да се он одмах отвори, да он одмах прихвати, да он одмах буде тек тако наиван на сваку причу. Херцеговац ће га гледати, посматрати, можда ће му и одобрити по коју ријеч, али никад неће бити тако наиван да повјерује у сваку шарену лажу. Ја мислим да је то једна од тајни опстанка. И још више, Херцеговац ће се гдје год оде у свијет, врло брзо прилагодити том свијету и врло брзо ће остварити успјех.
Мени је јасно зашто је то тако – зато што Херцеговац нема проблема да остварује свој идентитет. Њему је идентитет јасан, а да би се човјек афирмисао у овом свијету он не смије да користи огромну енергију на стварање идентитета. Зато све ствари које нису идентитет, био то остварен успјех у медицини, науци, техници, у литератури, било чему – то је надоградња. Зато он тако брзо успије, јер има добар темељ. Темељ је оно што је најважније, а Црква је ту да чува тај темељ. Наравно да је било тешко зато што је у тај темељ стално требало доливати нову крв и стално дограђивати нове кости. Али та нова крв и те нове кости су тај темељ увијек чиниле много, много квалитетнијим него што је био прије. Зато је могуће на том темељу увијек изградити и изграђивати славу и част и достoјанство и моћ и способност за живот.
Дакле, Херцеговина је Израиљска долина или Таворска гора или библијска земља. Можда би било најбоље да за крај кажемо да је Херцеговина једна библијска земља, а да је Херцеговац библијски човјек, да кажемо да је овај град у крилу Божијем и да је град који има такву историју и такав темељ, на којима се може саградити град који стоји на чврстом камену и коме никакве стихије овог свијета не могу наудити. Зато је важно да се налазимо у овом граду, у овом храму посвећеном светом Преображењу Господњем, васкрсењу, Христу. Kао што је рекао један млади Рус: „Видио сам овдје људе који воле Христа.“ Нема боље похвале за један народ.
Наравно да ми нисмо слијепи па да не видимо своје падове и своје гријехе, своје слабости, одустајања и немоћи, али оно што је важно јесте да постоји тај темељ сазидан на камену вјере Христове који не могу врата пакла оборити. У томе је одговор на питање како битишемо и како то наше биће има вољу да непрестано остаје и бива такво. Такав карактер сам видио код јеврејског човјека, код Грка, такав карактер има и словенски човјек. Али Херцеговци имају све то испреплетено и словенско и грчко и јеврејско, једном ријечју библијско предање, библијско осјећање и карактер, а то потврђују ове костурнице, ова стратишта, то потврђују ове цркве. На седамдесет хиљада људи у Херцеговини имате двјесто цркава. Свако село има своју цркву. Aли у ком времену и у каквим временима је то бивало? И то је стожер за који су се људи држали и помоћу ког су опстајали да их не однесе било каква бура и искушење овога свијета и живота у свијету.
По томе како народ овдје слави Божић, Васкрсење, Преображење, Богојављење види се колико је тај народ свјестан тог значаја Цркве. Може да буде владика или поп један од ових или један од оних, и не најбољи од нас или њих, али они знају да смо ми сви заједно Црква и зато и на Божић и на Богојављење, и на Васкрс и на Преображење, можемо да кажемо да цијели град слави. Tо опет за нас данас, за двадесет први вијек, није уобичајна стварност. Tог дана и тих дана престају све размирице, и ми макар на тај дан, за разлику од других, постајемо браћа и сестре, једна породица. И сви тако дишу. То можете да видите кад год дођете на Преображење и на било који други празник. Oдједном све постане једна душа. Као да се пшеница са ових поља прикупи, самеље и постане један хљеб који се приноси Христу Богу. Дакле једним срцем, једном душом, једним устима пјевамо Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и то је вјера којом дишемо, којом се крећемо, којом постојимо на овом дивном Божијем рајском мјесту.
