Интервју Вечерње новости, 2010.

САДА имамо активног патријарха, Оца и Архипастира, знамо ко је и одакле долази. Ради се о добром избору и ми у Цркви верујемо да је тај избор био по Божјем промислу пошто Господ води и воли своју Цркву.

Овако на питање „Новости“ да ли се и шта у СПЦ променило после избора новог патријарха одговара епископ захумско-херцеговачки Григорије, члан Светог архијерејског синода СПЦ…

* Предстојећи Сабор СПЦ, како је најављено, отвориће многе горуће теме. Шта ће бити најважније питање?

– Сабори су увек и сазивани да решавају горуће теме. Сабор, на челу са патријархом, настојаће да разреши несрећну кризу која је настала у Рашко-призренској епархији. Уверен сам да ће то учинити на миран, саборан и богодоличан начин.

* Да ли ће Синод СПЦ на овом Сабору добити новог члана уместо митрополита Амфилохија?

– Не знам, то је пре свега у рукама патријарха који бира и предлаже чланове Синода. Занимљиво је да је управо митрополит Амфилохије предложио тадашњег епископа нишког, а сада патријарха српског, у Синод.

* Да ли је Комисија Синода СПЦ, чији сте члан, завршила проверу пословања Епархије рашко-призренске и спремила извештај? Шта је пронађено у документацији?

– Комисија ради свакодневно и то је унутрашња ствар Цркве. Чини се да су од финансијских много опасније оне дубље, канонске, еклисиолошке, теолошке манипулације Богом и човеком. Финансијски прекршаји су само последица онога што је, дубоко унутра, криво срасло.

* Има ли, и колико, у свему одговорности владике Артемија? Да ли ће то питање бити разрешено на предстојећем Сабору?

– То питање ће се сигурно решавати на Сабору, а, верујем и надам се да ће то бити разрешено на најбољи начин за Цркву, а тиме и за владику Артемија, чија одговорност је, по природи ствари, највећа за све што се догодило и што се догађа у Рашко-призренској епархији. Будући да је он тамо епископ, немогуће је тврдити да било ко има већу одговорност за дешавања и стање те епархије, монаштва и верног народа, од њега.

* Да ли је „случај Виловски“ утицао на углед СПЦ, и колико?

– Као што знате, све се може гледати са позитивне и са негативне стране. Ако сте позитивни и желите у свему видети добру страну, онда – не. Јер је Црква у том случају показала да неће више правити компромисе у оним стварима које нису за компромис. Но, ако сте негативно настројени, онда вам, како каже један Херцеговац, ни „Бог не ваља“.

* Помињали сте да следи и провера рада других епархија, епископа и установа СПЦ. О коме је реч?

– Помињао сам да следи контрола свих, јер свима треба контрола. Морамо сви, поучени немилим искуством у Рашко-призренској епархији, да се уозбиљимо у погледу финансијског пословања. То је старо искушење. Свети Диогнет је, још у првом веку хришћанства – на питање: Ко сте ви хришћани? – одговорио: Ми смо они који све имају, а ништа не поседују. Тога се стално треба сећати. Па, ако неко каже да му не требају златне полице, столице и позлаћене ствари (а ипак их поседује), нека их поклони. Човек може имати, али кад жели и хоће да поседује, треба добро да пази да не упадне у искушење робовања стварима.

* На шта сте, конкретно, мислили када сте, после избора новог патријарха, изјавили да у СПЦ следи „морално чишћење“?

– У последње време обновили смо много цркава и манастира, објављено је на хиљаде књига, часописа, превода. Међутим, онај најмукотрпнији, најтежи и најважнији задатак – а тиче се људи и људских душа – као да тек предстоји. Људска душа је много компликована, чудесна и несхватљива, а тако жедна и гладна Бога и љубави Божије. Зато Црква мора да буде извор.

* Сматрате ли да су сви архијереји СПЦ достојни своје службе? Некада као да их и сами делите на „конзервативце“ и „модерну струју“. Има ли ту компромиса?

– Сви су достојни

док се не покаже или не докаже супротно. То једино и најбоље зна Онај који зна срце човечије. Давно је речено: „Ми видимо кад човек греши, али не видимо кад се каје“, а речено је и: „Не суди, да ти се не би судило“. Како онда ми да судимо? Духовно је нешто много више од психолошког и емоционалног, и увек је важно наглашавати да је Црква заједница и да од ње не може бити важнији нечији субјективни став. Неки, нажалост, мисле да је њихово „право“ важније од саме љубави. Лично верујем да, све док сам спреман да се повучем са овог високог положаја, за мене има наде у духовном смислу. Сабор ми је дао ту службу, и ако нађе за сходно, он је може и одузети.

* Хришћански фундаменталисти су опасност за цркву…

– Црква мора настојати да буде извор на коме људи гасе своју жеђ, да буде и остане незаменљиви духовни извор. На нама је да га одржавамо, пазимо, чувамо. И кад се замути да се не збуњујемо, јер мутна вода увек одлази, а бистра и свежа долази. Зато сваки који настоји да замути извор, залудну ствар чини и самом себи штету наноси.

* Има ли фундаментализма у православљу?

– Фундаментализам није ништа друго него борбени конзервативизам. А наметљивост и умишљеност, које су изражене одлике конзервативизма, немају никакве везе са Христом и хришћанством. Јер, код Христа је све благо и ненаметљиво, трпељиво и смирено. Он осваја човека ослобађајући га, а сви остали освајају као поробљивачи. Отуда можемо рећи да хришћанство и фундаментализам, у овом свету, никако не могу егзистирати заједно. Једноставно, као добро и зло они се међусобно искључују.

Треба знати да је православно хришћанство искључиво само у томе да никада није искључиво.

* Је ли у таквим условима могућ верски дијалог?

– Са фундаменталистима није могућ дијалог, јер је њихова комуникација са другима увек терор, и то испољен на разне начине, све до оног крајњег који је заправо поништење људи.

* Какав је данас, иначе, однос религије и вере?

– Темељ и основ нашег живота у Цркви и свих наших односа са другима може бити једино вера, а никада и никако пука форма, ритуал. Религија се пречесто своди управо на ритуал и форму. Ако није постављена на темељу праве вере, религија постаје сврха самој себи и једна несрећна патологија.

* Доводи ли се у питање опстанак СПЦ у Хрватској, Црној Гори и Македонији? Каква су опасност, ако уопште јесу, „нове“ цркве?

– Оне су опасност за оне који им поверују, јер су дефинитивно лажне. За СПЦ оне не могу представљати никакву опасност, али брига за људе који могу бити обманути позива нас на будност.

* Шта мислите о могућој посети папе Србији?

– То није неважно, али сада има толико других актуелних тема о којима треба да мислимо.

* Шта недавна посета председника Бориса Тадића значи за вашу епархију и њене вернике?

– Најважнија порука је тај глас који се пронео, глас о нашем јединству и опредељењу за мир. Мир са собом и са другима који живе око нас. Председник Србије нам је показао праву љубав дошавши у Херцеговину и као гост, али и као свој међу своје. Био је то сусрет племенитих људи са једним племенитим човеком. Једном речју, било је дирљиво и за нас, а, надам се, и за њега. Херцеговци воле Србију и живе за њу увек. Небитно је да ли су у њеним границама или изван њих.

БЕОГРАД И ТРЕБИЊЕ

* ХОЋЕ ли ускоро бити поделе епархија СПЦ и да ли бисте Требиње заменили за Београд?

– У Београду сам провео најлепше године живота, од петнаесте до двадесет друге. Ако бисмо поверовали Јовану Дучићу, који, отприлике, каже: „Није твој град онај у коме си рођен, чак ни онај у коме умреш; твој град је онај у коме си провео младост“, онда бисмо могли рећи да је Београд мој град, простор у коме ми је увек мило и топло, у коме се осећам слободно и пријатно. Међутим, Требиње је такође град моје младости, једне друге младости – за Требиње ме вежу емотивни, психолошки и принципијелни разлози, да не кажем канонски, јер је то мало комплексније. Са Херцеговином сам толико органски срастао, везан јаким и дубоким везама, да не бих желео да је мењам ни за шта.

СТИХОВИ

* СВОЈЕ духовно надахнуће често претачете у стихове. Зашто је данас уметност, а посебно поезија, у кризи, ако мислите да уопште јесте?

– „У стихове претачем своје муке“, што каже Његош. „Без муке се пјесма не испоја.“ А људи су почели свему да се ругају и све да своде на закон и форму. Уметност то никад није трпела и за људе је то болно. Увек се нађе уметник који разори сваку окошталу форму и покаже онај божанствени спој слободе и љубави и буде одредница и светлост овом свету који је, заиста, тако много налик на претоварену лађу, којој треба помоћи да стигне до свог тихог пристаништа.