Бесједа Епископа Григорија на освећењу храма „Преподобне мати Параскеве“ – Свете Петке на војничком Спомен гробљу „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу, 1.августа 2015. године
Драга браћо и сестре, драги пријатељи,
Сабрао нас је данас Христос и Преподобна мати Параскева којој је посвећен храм што га на данашњи празник освећујемо. Сабрали су нас на мјесту огрнутом у тишину и бијело, мјесту натопљеном мајчинским и сестринским сузама, на мјесту које је једно од симбола српског страдања у потоњем рату. Овдје, на Малом Зејтинлику, почивају кости српских ратника што су, баш као некада њихови преци с почетка прошлог вијека и у јеку једног другог крвавог рата, бранили своју земљу и народ, своју дјецу и породице, своје име и част. И опет као њихови преци што почивају на оном Великом Зејтинлику надомак Солуна дадоше највећи залог за оно што су бранили, дадоше и положише најсветије што су имали – сопствене животе. Али то не бијаше све. Многима од наше браће који почивају данас на овом чудноватом мјесту не би дато да своја уморна и рањена тијела одморе у породичним гробницама и у мјестима свога рођења и одрастања. Умјесто тога бјеху измјештени овдје гдје смо се сви заједно сабрали данас приклањајући главе пред њиховим сјенима и жртвом коју су поднијели дабисмо ми живјели, драга браћо и сестре, да би живјела њихова и наша дјеца, да би земља ова и народ њен живио и опстајао.Заузврат је милостиви Господ ублажио њихову бол, извидао њихове ране, отворивши им врата Царства Небеског.
Под овим бијелим крстовима леже и другови из мог дјетињства и младости, са којима сам проводио дане, дијелећи добро и зло, комадић хљеба, гутљај воде; другови које сам много волио и које волим и даље успокојен мишљу да смо само привремено раздвојени, до оног часа када ће нас Господ поново све сабрати заједно, до другог Христовог доласка и Васкрсења мртвих.
Стога, мајке и сестре, супруге и кћери, очеви и синови, обришите сузе са лица и радујете се будућем сусрету са својим најмилијима јер је ваш растанак само привремен. И они су данас овдје са нама, слушају нас и виде, и радују се што њихова жртва не бијаше узалудна, што бијаше залог вашега живота. Радују се што виде своју дјецу израслу у зреле и одговорне људе упркос ненадокнадивом губитку који су поднијели. Радују се што њихова дјеца воле своју земљу и свој народ за који они положише животе. Радују се што их не заборависмо и што их спомињемо у мислима и наглас. Радују се што успомена на њих и жртву њихову и даље живи.
Спасења њиховога ради и спасења душе своје ради не смијемо у своја срца пустити клицу мржње и злости него их очистити од злобе и испунити миром и праштањем и још једном нечујно приклонити главе пред њиховим сјенима и њиховом жртвом.
На живот им вјечни и спасење, драга браћо и сестре.
Епископ Захумско-херцеговачки и приморски
+ Г Р И Г О Р И Ј Е
замјеник Митрополита дабробосанског Г.Николаја
