Милораду Екмечићу, до неба и за вјечност!
Академик Милорад Екмечић, који је преминуо у 88. години у Београду у суботу 29. августа, сахрањен је у сриједу 2. септембра у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу. Сахрани су, поред породице, присуствовали и његови бројни поштоваоци и представници академија и влада Републике Србије и Републике Српске . Опијело умјесто Његове светости Патријарха српског Господина Иринеја, служио је владика Арсеније уз саслужење свештенста.
Одлазак Милорада Екмечића јесте ненадокнадив губитак. Губитак ‒ не само за његову породицу, не само за његове колеге и за историјску науку којој је вјерно служио, већ и за све нас којима је био тако насушно потребан, благотворан и драгоцјен.
Теме које је он покренуо и закључци које је предочио јавности не посједују само ванвремену актуелност већ се могу, значајним дјелом, сматрати и својеврсним и опомињућим завјештањем што нам је оставио наш умни, брижни и далековиди мислилац. Кога су не случајно назвали „пророк Историје“!
Обраћање оца Радивоја Круља пароха Мостарског у име епископа Захумско Херцеговачког и Приморског Григорија:
„Господ је прије 75 година допустио да Пребиловци мученички пострадају, изабравши најљепше цвјетове Пребиловаца крунишући их вијенцима мученика. Том приликом, Господ је оставио нимало љепши цвијет дијете Милорада, који је све до данас говорио и свједочио сва наша клања и орања. Господ га је удостојио да види обнову Пребиловаца и његов храм који је сишао са неба и да каже оне чудесне ријечи као Симеон Богопримац „Сада отпушташ у миру слугу свога Господе по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ А ми његови потомци мученика Пребиловачких данас приносимо Господу Васкрслом, један од најљепших цвјетова Херцеговине. Радосно и побједоносно кличући ХРИСТОС ВАСКРСЕ брате Милораде са светим Вукашином, светим Петром, Светим Илијом и са свим светим мученицима Пребиловачким и Херцеговачким..
Шта је то што је историографско дјело Милорада Екмечића учинило тако великим и изузетним? Био је синтетички ум. Његова архивска истраживања доводила су га до открића потпуно нових чињеница. Па ипак, писање историје за њега није било пуко ређање података и препричавање докумената. Он је чињеницама давао унутрашњи смисао, и уклапао их у нове, велике цјелине, давао оригинална тумачења цјелих епоха и великих историографских тема, стварао нове, плодне парадигме. То се понајбоље види у његовим великим синтезама, Стварање Југославије и Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку. Како је долазио до тих својих смјелих, цјеловитих тумачења? У питању је, несумњиво, дар, инспирација. Он се, као милост, добија или не добија. Имамо га или га немамо. Милорад Екмечић је, међутим, своје идеје изводио и из своје широке културе, из познавања историје Европе и свјета, из смјештања српске историје у шире токове свјетске историје. Размишљао је на компаративан начин; на Универзитету у Сарајеву четрдесет година је предавао општу историју; знао је неколико светских језика. Због тога је његово дјело надрасло оквире наше, српске, националне културе. У исто време, оно одлично подноси тест времена. Јер, он је рођен у Пребиловцима; живот га је научио да се историја не може избјећи, да од ње нема заклона. Његове идеје и књиге носе важне поруке о нама; намјењене су онима који тек долазе.
Остаје нам да Милораду Екмечићу подигнемо исти онај „споменик људског памћења“, који је он обећао пребиловачкој деци, својим рођацима и друговима. У беседи на погребу њихових посмртних остатака, овако га је описао: „Овај споменик нерукотворни вама је подигнут до неба и за вјечност“
Рођен је 1928. у Пребиловцима у општини Чапљина. Општу историју дипломирао је у Загребу 1952. године, а докторску дисертацију „Устанак у Босни 1875-1878. Године“ одбранио је у Загребу 1958. године. Након специјализације у Принстону наставио је да ради на Филозофском факултету у Сарајеву до избијања рата 1992. године. Био је члан Академије наука и умјетности БиХ од 1973. године, а Српске академије наука и уметности од 1978. године. Био је дописни члан и Црногорске академије наука и уметности, као и члан Академије наука и уметности Републике Српске. Тадашњи председник Републике Српске Рајко Кузмановић га је 2010. године одликовао Орденом части са златним зрацима, а добитник је Кочићеве награде и Ордена Светог Саве, првог степена.
