УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ НИКОЛАЈ
Дана, 27. октобра, на празник преподобне мати Параскеве, у вечерњим часовима, у Универзитетској болници у Фочи, упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Николај.
По жељи блаженопочившег Митрополита Николаја биће сахрањен у манастиру Успења Пресвете Богородице у Добруну.
Његова Светост Патријарх Српски Иринеј служиће заупокојену Литургију у Манастиру Добрун, у петак 30. октобра са почетком у 8 и 30 часова. Након Свете Литургије служиће се опијело и обавити сахрана.
Господ нека му душу прости и усели је у вјечну радост.
Рођен је 17. августа 1927. године у селу Смољани, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице рођене Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. Послије основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, уписује се у Богословију, најприје у Београду, а потом у Призрену, 1946. године. Током школовања одслужио је и двогодишњи војни рок од 1949. до 1951. године.
Монашки постриг примио је 1953. године у манастиру Копорину, од стране јеромонаха Кирила Врге. На монашењу је добио име Николај. Те исте године, 30. септембра, Епископ браничевски Хризостом рукоположио га је у чин јерођакона, а Патријарх српски Герман, 10. маја 1961. године, у чин јеромонаха.
Послије Богословије уписао се на Богословски факултет у Београду, 1953. године, који је завршио у редовном року. Желио је послије студија да настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Умјесто одласка у Грчку, Свети архијерејски синод га, 1957. године, поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду, и на тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године.
Године 1964. Свети архијерејски синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки. Доласком у манастир Крку вршио је дужност управника двогодишње Богословије, старјешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора.
На овој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за аустралијско-новозеландског епископа. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године, у Саборној цркви у Београду, руком Патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива нове парохије, подиже и освећује нове цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице; то је први православни манастир у историји Новог Зеланда.
Свети архијерејски сабор га је 1978. године изабрао за епископа далматинског. Поред својих епархијских дужности једно вријеме је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то вријеме, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката. Покренуо је 1988. године часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је своме насљеднику епископу Хризостому.
На редовном засједању Светог архијерејског сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за митрополита дабробосанског са сједиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у вријеме избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог архијерејског сабора из 1967. године, на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Св. Василија Острошког почела са радом 1994. године. У Духовној академији митрополит Николај вршио је дужност проректора и предавао је црквено пјевање. Такође, његовим залагањем у просторијама Академије је смјештена избјегла Богословија Св. Три Јерарха из манастира Крке, гдје је предавао Свето писмо Новог завјета и вршио дужност ректора. Послије обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Св. Петру митрополиту сарајевском. Од 1997. године митрополит Николај предавао је Свето Писмо Новог Завјета на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, гдје је уз његово свесрдно залагање основан Одсјек за црквену музику и појање и Камерни хор. У манастиру Добруну покренуо је епархијски лист Дабар и издавачку кућу.
Поред епархијских обавеза као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је и приређивач више дјела из области Светог писма Новог завјета, за потребе ученика богословије али и за ширу читалачку публику. Аутор је књига: Општи и посебни увод у Свето писмо Новога завета, Тумачење Јеванђеља по Матеју, Тумачење посланице Римљанима, Тумачење посланица I и II Коринћанима, Тумачење посланица Галатима и Ефесцима, Тумачење посланица I и II Солуњанима, Филипљанима и Колошанима, Тумачење посланице Јеврејима, Тумачење посланица I и II Тимотеју, Титу и Филимону, Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завету, Тумачење Саборних посланица (Јаковљеве, Прве и Друге Петрове). Избор из његовог богатог опуса бесједа, посланица и обраћања, као и аутобиографија, сабран је у шест књига у издању ИК Дабар: Беседе, Посланице, Говори и обраћања, Беседе II, Буђење вере, Животни пут – Аутобиографија.
Имајући у виду богословско-научни и просвјетни рад митрополита Николаја, Наставно-научно вијеће Богословског факултета у Београду додијелило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду.
На приједлог Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву је једногласно донио одлуку о додјељивању звања почасног доктора наука Митрополиту дабробосанском г. Николају. Ово високо звање уручено му је на свечаној академији Универзитета у Источном Сарајеву, 6. децембра 2007.
Носилац је више црквених и световних одликовања, међу којима су Орден Његоша првог степена (1993. године), Орден заставе Републике Српске са златним вијенцем (2010), те Орден Републике Српске на ленти (2012), којим га је одликовао Предсједник Републике Српске. Епархија милешевска одликовала га је Орденом Бијелог анђела првог степена (2011), Епархија банатска Орденом Светог Теодора вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра дабробосанског (2012), поводом двадесет година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве додјељује му Орден св.краља Милуина (2014), а Богословски факултет у Фочи Медаљу Богословског факултета св. Василије Острошки у Фочи (2014).
За вријеме од када се налази на катедри сарајевских митрополита обновљено је више цркава порушених у посљедњем рату, подигнут је и један број нових храмова, реновирана је зграда митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине, са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, оснивању нових манастира, као и објеката у манастиру Добруну. Један је од оснивача Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине.
На редовном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2011. године, због болести Митрополита Николаја, Свети Архијерејски Сабор именује Епископа захумско-херцеговачког Григорија као помоћника болесном Митрополиту са свим правима и дужностима епархијског архијереја.
