Приближава се православни Божић. На који га начин прослављају православни вјерници у Дубровнику? Јесу ли се задржали неки стари обичаји? Што се нађе на благданској трпези, како се уређује кућа за Божић?

Да, приближава се Божић, који и православни, исто као и католици, славе 25. децембра, само нажалост у складу са различитим календарима. Ето, још једном смо дозволили себи да и једна тако безначајна ствар, каква је календар, поред многих других, допринесе несрећној подјели између цркава. Можемо се само надати да ћемо се једног дана (пожељно је у скоријој будућности) моћи договорити о томе да барем Божић и Ускрс прослављамо истог дана, а у једној срећнијој будућности и заједно.

Вјерници у Дубровнику, као мање-више и сви остали православни вјерници, Божић прослављају прије свега свечаним црквеним службама, понајприје божићном литургијом, а онда и разноразним црквено-народним обичајима. Ти обичаји се могу у својим детаљима разликовати од краја до краја и од народа до народа. Не полажем много, ако ишта, на те обичаје. Задовољан сам ако не противрече основној идеји Божића, а она се састоји у томе да прослављамо дан када је Бог постао човјек, да би човјек могао да постане бог. Творац свијета, цјелокупног универзума, онда када је у том свијету, упркос његовим творачким намјерама, нешто ипак пошло по злу (испоставља се, кад се сведу сви рачуни, да је то било због човјековог егоизма), и то до те мјере да је угрозило његову основну интенцију и усмјерење, рјешава да се и лично умијеша у свјетске токове тако што ће, лишен сваке божанске славе која му по природи од вјечности припада, доћи у овај свијет, у своју рањену творевину, и то не у облику моћног Творца, него у облику обичног створења (човјека). Не губећи божанску природу (али лишен њој припадајуће славе) Бог (у лицу свога Сина) узима на себе и људску природу да би је исцијелио, очистио, просвијетлио и обожио. Да би спасио човјека Бог се умањује, унижава, дјелује одоздо, а не одозго, дјелује примјером а не наредбама, постаје узор а не деспот. Тиме Божић (у нашем језику етимолошки то је Богић или мали Бог) постаје почетак човјековог спасења (од сопственог егоизма који га на крају крајева одводи гријеху и на крају смрти). И ако на дан Божића не прослављамо управо дан када нам је свануло, дан када је наше спасење почело да се остварује, дан када смо коначно почели да постајемо онакви каквим нас је Бог и хтио, онда је сасвим свеједно какве обичаје тог дана спроводимо, да ли на божићну службу идемо у поноћ или у зору, да ли смо окитили јелку или бадњак, да ли је на празничној трпези ово или оно, итд, итд. Ако не успијемо да сачувамо суштину овог празника, о којој сам рекао само неколико ријечи које ни издалека не могу исцрпити његову дубину, никакви обичаји и никаква традиција (који сами по себи могу бити симпатични и прихватљиви) неће моћи да надокнаде тај губитак. Постоји изрека: “Боље је да пропадне село, него обичаји”, а ја вам кажем да је боље да пропадну сви божићни обичаји (у народу толико омиљени), него да пропадне један једини елемент јеванђељске божићне поруке. А ако успијемо да сачувамо основни смисао овог празника, тек онда ћемо моћи да уживамо и у свом шаренилу божићних народних обичаја којима наши крајеви на Балкану изобилују, без (иначе оправданог) страха да смо најдубљу тајну цјелокупног космоса (која се састоји у томе да је Бог постао човјек) сведемо на народни фолклор, шаренило и трпезу.

Сваке године владика Григорије у сијечњу судјелује на заједничкој миси с дубровачким бискупом. Њих двојица најбоље су показали колико је важан отворени дијалог. Какво Ви гледате на односе двију цркава и односе с осталим вјерским заједницама у Дубровнику?

Већ неколико година, у склопу молитвене осмине, католички и православни вјерници у Дубровнику, у првом мјесецу у години, заједно се моле Богу да поново успостави јединство међу њима, да учини да раздијељена црква опет постане једна. Ништа нормалније, ништа природније и ништа богоугодније, него да сви хришћани желе да се поново успостави јединство цркве. Црква Христова подијељена је већ цио миленијум. Томе се могу радовати сви осим хришћана, који би требало да раде све што је у њиховој моћи да до поновног уједињења дође (наравно, подразумијева се: када се међусобно сложе у најважнијим питањима која се тичу цркве, и то не присилом или некаквим лукавствима, него искреним дијалогом и међусобним разумијевањем). Управо се око тога већ неко вријеме, као предводници својих цркава, труде и бискуп Мате Узинић и епископ Григорије Дурић, заједно са оним својим вјерницима који су свјесни да Бог не жели раздијељену и поцијепану цркву, него једну и јединствену, са Христом као својом главом. Да ли ће до тог јединства (икада) доћи, ми наравно не знамо, али чак и да никада неће, вриједно је око тога се уложити не мали напор, јер већ и сама жеља за јединством говори о добрим намјерама и разумијевању суштине цркве. Наиме, просто није природно, није хришћански, жељети раздвојену цркву и радовати се томе што су хришћани међусобно супротстављени, јер би то значило да је нечастиви однио коначну побједу. А пошто то, као хришћани, никако не можемо прихватити, онда се морамо залагати да кроз међусобно разумијевање дођемо и до коначног јединства цркве Христове.

Недавно је доста полемике изазвао чланак у београдским Вечерњим новостима у којем је наводно један становник Дубровника српске националности изјавио како су Срби у Дубровнику угрожени. Како гледате на такве написе? Је ли било случајева да су Вам се Ваши вјерници жалили да су угрожени у нашем Граду? Јесте ли Ви икада доживјели неку ситуацију у којој сте се тако осјетили?

Ја бих цио тај случај почаствовао необраћањем пажње и непридавањем значаја.

Све више Дубровчана одлази у Требиње. Такођер и становници с тог подручја долазе без проблема у Град. Осим љети, и великих гужви на граници, стјече се дојам као да нема неких већих проблема. Како Ви гледате на те односе?

Ако је тако као што кажете, да све више Дубровчана одлази у Требиње, као и да Требињци све више долазе у Дубровник, мене то може само да радује. Све што се они буду више и боље (у)познавали, то ће више постати свјесни својих сличности. Људе увијек раздваја прије свега непознавање које онда производи разноразне предрасуде које потом постају (ничим поткријепљене) истине којих се људи придржавају као да то заиста и јесу. Јаче од свих пропагандних машинерија у служби ове или оне идеологије је лично познанство. Ако сте се лично увјерили у то да је неко према вама нпр. благонаклон, тешко да ће вам нека вијест у штампи или на ТВ промијенити мишљење. Али ако немате личног контакта, утиска из прве руке, онда ваше мишљење о другом формирају медији, а они су, код нас али и цијелом свијету, готово увијек средство у рукама владајућих структура, које нису баш увијек онакве какве би требало да буду. Стога мене увијек радују управо ти непосредни сусрети, и надам се да ће ови између Дубровчана и Требињаца ићи само узлазном путањом.

Православна црква води више судских спорова за поврат некретнина, поглавито унутар зидина. Како напредују ти поступци?

Тачно је да Православна црква жели да јој се врати барем дио отете имовине. Враћање отетог ваљда не би требало да буде спорно. Тачно је и то да је један дио имовине враћен, али се још увијек многи спорови око имовине вуку по судовима годинама без изгледа на скори завршетак. Не знам шта бих вам тачно одговорио на Ваше питање о томе како ти поступци напредују. Неко би можда могао рећи да је то уобичајени темпо, и можда је то заиста и тако, али по мом схватању то је изузетно споро.

Што поручујете вјерницима за предстојећи Божић?

Свим вјерницима (православним и католицима) желим срећне и благословене божићне празнике. Православни се међусобно у те дане поздрављају тако што један каже: “Мир Божији, Христос се роди”, а други одговара: “Ваистину се роди”. И заиста је Божији мир једна од темељних вриједности које нам је Христос, оваплоћени Бог, оставио као аманет. У својој чувеној Бесједи на гори, Исус нам објашњава ко је све блажен и због чега. Између осталог он ту каже: “Блажени су који плачу, јер ће се утјешити.” Или: “Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити”, итд, итд. Али каже и: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати”. Лијепо је, дакле, утјешити се. Лијепо је и наситити се правде Божије. Лијепо је добити и остало о чему говоре друга блаженства, али је сигурно најузвишеније назвати се сином Божијим. Од тога нема ничега вишег, ничега достојнијег, ничега пожељнијег ни величанственијег ни на небу ни на земљи. А једино ће миротворци заслужити да буду синови Бога живога. Зато би и моја порука свим хришћанима (католицима и православнима) била: творите мир међу људима и не брините се за своје спасење. Миротворство је пречица ка царству небеском. Градите мир и Бог ће вас наградити тиме да будете његова дјеца у незалазном царству његовом. “Мир Божији, Христос се роди”.

Дубровачки вјесник 2.1.2016.
пише: Анђелка Келава
фото: Жељко Тутњевић

Интервју(пдф)

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin