Божић је почетак једне нове године, нове сезоне у нашем животу. Тиме добијамо шансу да почнемо испочетка. Да поставимо нове темеље и нове циљеве у нашим животима. Казао је то у интервјуу за „Глас Српске“ архимандрит Данило (Павловић), игуман манастира Житомислић.

ГЛАС: Православни вјерници прослављају један од највећих хришћанских празника. Шта су највеће вриједности овог празника и како га достојно обиљежити?

ИГУМАН ДАНИЛО: Божић је највећи догађај у историји људског рода. Поред свих обичаја које Божић доноси са собом, топлине, лепоте, породичне атмосфере, морамо имати на уму да је Бог тога дана толико заволео свет да је свог сина послао да буде једнак људима. Да постане један од нас. Да је Христос, син божији, дошао на овај свет, родио се у витлејемској пећини. Узео је на себе пуну људску природу, постао једнак нама, осим греха. А све је то урадио из само једног циља. То је љубав божија према човеку. Да нас учини наследницима његовог царства.

ГЛАС: Колико је важна припрема за Божић и у чему се све она огледа?

ИГУМАН ДАНИЛО: За Божић се најпре припремамо постом, а тај пост не подразумева само уздржавање од јела, од одређене хране. Пост је једно време које нас посебно подстиче на то да се бавимо собом. Морамо да преиспитамо своју савест, своје биће. Да се преиспитамо колико смо заиста хришћани, колико смо заиста људи. И онда се на тај начин припремамо за долазак овако великог празника. Исповешћу, покајањем се иде у том правцу, да нас подстакне да се позабавимо собом. Да нас подстакне да будемо још бољи. Сваки нас празник на то подстиче.

ГЛАС: Које су поуке и поруке које не треба заборавити ни када прође овај празник?

ИГУМАН ДАНИЛО: Божићно време је уочи почетка нове године. Божић је почетак једне нове године, нове сезоне у нашем животу. Тиме добијамо шансу да почнемо испочетка. Да поставимо нове темеље и нове циљеве у нашим животима. Чућемо да је Божић празник мира, празник добре воље, на Божић ће анђели запевати најрадоснију песму „Слава Богу на висини а на земљи мир…“ У овом времену када се на свету догађају разне пошасти, пре свега ратови, мир нам је заиста најпотребнији.

ГЛАС: Како, у којем расположењу и у каквим условима живота вјерујући народ у долини Неретве дочекује Божић?

ИГУМАН ДАНИЛО: Наш народ у долини Неретве, Срби који су се вратили у ФБиХ, нажалост, ево и 20 година након рата, носи тај епитет – повратници. То је оно што је жалосно. Као да су се људи, ево већ и 20 година након рата, само вратили. Мада, оно што је увек достојно дивљења код тих људи је чињеница да су се вратили на своје у времену када то није било нимало лако. Почели су један мукотрпан период свога живота, да обнављају своја огњишта, да своју децу доведу са собом у долину Неретве. Да их роде овде. Да та деца иду овде у школе, да се интегришу у новонастало друштво, да се прилагоде новонасталој ситуацији. Мислим да су наши људи у том менталном, духовном смислу јако успешни. Деца која одрастају у таквим условима су одлична деца, свесна свог идентитета. Та деца су много добри ђаци. Неопходно је да наш народ у овим крајевима појача квалитет свог живота. Да тај повратак, коначно добије своју одрживост. То пре свега значи запошљавање нашег народа, добро и квалитетно школовање деце на факултетима. И останак у долини Неретве. Наша црква се труди да буде са својим народом у свим сегментима живота. И сви заједно се надамо да ћемо остати ту, где смо вековима били.

ГЛАС: Прије деценију и нешто први пут је служена литургија на рушевинама манастира. Шта се све од тада промијенило, како у животу манастира тако и у животу мостарских Срба?

ИГУМАН ДАНИЛО: Обнова сваког храма појединачно у долини Неретве много људима значи. Обнова храма значи да обнова куће и повратак на своје има смисла. Овде је у протеклом рату порушено око 30 цркава, међу њима најзначајнији су били Саборна црква у Мостару и манастир Житомислић. Радује нас да су готово све цркве обновљене. Обнова, васкрсење Пребиловаца један је од најзначајнијих догађаја у прошлој години. Пребиловачки мученици коначно су добили један храм достојан њихове жртве. Осим обнове храмова, јако је важно обнављање заједнице и за нас је то увек био приоритет. Да се људи у својим богомољама осећају као у својим кућама.

ГЛАС: Рекли сте једном да свако вријеме од постанка свијета до данас има своја искушења, своје недостатке и своје предности, како је то данас? Са којим се све искушењима сусрећемо и како се борити против њих?

ИГУМАН ДАНИЛО: Истина је да свако време носи свој терет. Кроз историју хришћанске цркве до данас, Бог никада није оставио свој народ. Данашње време носи терет ратова, терет избеглиштва. Та криза пролази и кроз наш биће. Живимо у времену великог сиромаштва, велике несигурности. Народ нема посла, а можда највећи проблем је отуђење народа једног од других. Морамо одолети свим изазовима и притисцима, морамо остати људи. Морамо да се вратимо темељним вредностима. То су јеванђеље Христово, црква Христова као неисцрпне ризнице у којима човек може наћи утеху за своје страдање.

ГЛАС: Ваша порука на овај велики празник?

ИГУМАН ДАНИЛО: Божић је доба нове милости господње. Очекујемо, али морамо да се потрудимо да урадимо оно што је до нас. Велика су искушења, велике су буре и олује. Сваки човек мора да ради свој посао на најбољи могући начин. На глобалном плану не можемо учинити ништа, али на микроплану можемо све. Свој посао морамо да радимо како треба и да се надамо у милост и помоћ божију. А она никад не изостаје.

ГЛАС: Колико се данас придржавамо хришћанских начела, колико вјерујући српски народ зна и његује своје обичаје и водимо ли данас довољно бриге о својој историјској и духовној баштини?

ИГУМАН ДАНИЛО: Код Срба је на сцени једна велика криза културног идентитета. Људи који живе на Косову, у Хрватској, ФБиХ… дубоко су свесни свог националног и верског бића. И то чувају. У Србији је на сцени суноврат културног идентитета. Поражавајуће је да се на ТВ каналима из Србије не може видети готово ништа поред ријалитија који афирмишу најгоре људске односе. Све те „продукције“ доводе до тога да сами пред собом, не пред светом, изгледамо веома лоше и на јако ниском смо нивоу. Морамо се вратити основним вредностима, оном што овај народ суштински јесте. Када падне култура, пада и духовност, и књижевност, и све остало. Треба да пронађемо начин да постанемо људи који познају свој идентитет.

Извор:Глас Српске

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin