Додјелом повеља града Требиња професору доктору Горану Вучуревићу и Градском културно-умјетничком друштву „Алат Свислајон“, те пригодном бесједом оца Дражена Тупањанина,  у Требињу је одржана традиционална Светосавска академија.

На Светосавској академији о првом архиепископу Српске православне цркве и Светосављу бесједио је протојереј Дражен Тупањанин:

Чини ми изузетну част да Вам се обратим на овај велики и важан датум, дан када Црква литургијски врши спомен на Св. Саву Српског, ученика Господа Исуса и учитеља Његове Цркве. Не треба ни спомињати колико је тешко, захтјевно и надасве одговорно говорити о Св. Сави. Разлог за то је свакако колосалност његове христолике личности која се огледакроз величину жртве коју је био спреман да поднесе, кроз блиставост и јасноћу мисли у којој можемо да сагледамо умност генијалних размјера, те кроз неимарство, организацију, миротворство, кроз представљање сопственога идентитета пред другима господственим односом поштовања, кроз културу и знање лијепог поретка. По природи ствари о духовном горостасу какав је био Св. Сава морало и јесте писало и говорило много, на разне начине и из разних углова. Стога ово слово нема амбицију да вам открије нешто ново већ да нас све заједно подсјети на оно што би већ требало да знамо и осјећамо.

Идеја ми је заправо да покушам да кажем нешто о светосављу, појму изведеном из имена Св. Саве а које се разумијева као православље, тј.хришћанство српскога стила, искуства и језика, а све то опет као дио великог и светог предања Цркве у коме има мјеста за све народе ове земље, како би сви постали , Духом Светим један народ, Божији народ, а Божији народ у библијском разумијевању може бити и сасвим извјесно јесте само један. Светосавље је тако мост ка ономе што бисмо савременим рјечником могли да назовемо ширим интеграцијама, златна стаза у којој се проналази нови црквени идентитет, онај трајни идентитет који је изнад свих привремених идентитета као што су национални, расни, полни, политички, идеолошки и тако редом. Ипак, иако вјерујем да је тако свјестан сам да је оно, светосавље, рекао бих пречесто од стране неких Савиних сународника схаћено и интерпретирано као ексклузивизам, било вјерски било национални, а најчешће и једно и друго. Овдје мислим на одређене крајње десничарски скројене умове и организације које настоје да нас закују у тринаести вијек и да следовање светом Сави и светосавски Дух тако доживимо као стагнацију, по принципу не мијењај ништа јер је Св. Сава за нас одлучио све и само треба да се држимо његових одлука. Овакав став наравно порађа фундаментализам који се може детектовати у распону од десничарских политичких опција па све до квазисветосаваца у навијачким групама. На несрећу, ни поједини у Цркви нису поштеђени оваквог сагледавања ствари и зато на тијелу наше помјесне Цркве данас имамо рану раскола заснованог у највећој мјери управо погрешним, фундаменталистичким доживљајем светосавља. Јасно је да то нема везе са Св. Савом јер да се он руководио принципом нека све остане тако како јесте ми вечерас не бисмо овдје сједили нити бих ја имао о чему да говорим.

Одлуке Св. Саве, његови судови, били су надахнути дубоким личним дожиљајем Бога које је било пропраћено јеванђелском трезвеношћу, трезвеноумљем како се то још назива у аскетским списима Цркве. Он је јако добро разумијевао процесе, кретања, историјку стварност времена у коме је живио. Од одлуке да безусловно пође за Христом путем монаштва у раној младости, преко ватопедског хиландарског и студеничког периода, до одласка у Никеју, опредељења за Источну Цркву у времену Латинског Царства у Цариграду и необичног стања у Западној Цркви времена крсташких похода, при чему је избјегао контакт са самозванцима у православном руху попут Димитрија Хоматијана, а потом преко организације епархија и уређења црквеног живота на територији нове Архиепископије и све до одлуке да напусти престо и уступи га другоме потврђује нам размјере његовог богонадахнутог созерцања. Све ове одлуке откривају дух који треба да буде инспиративна снага али и инструктивни подстицај за разумијевање и примјену светосавских аршина у нашем времену.

Бити светосавац дакле не значи напростио копирати неки од ових судова и без прилагођавања га поставити за норматив у нашем времено, већ то значи разумјети дух и настројење Св. Саве и формирати тим методом ставове и планирати потезе. Да ли ико заиста може да вјерује да би велики покрети у култури и умјетности, у науци и прије свега теологији били нешто у шта Св. Сава не би био укључен и са чим не би био упознат данас? Зар мислите да он не би слушао Бахово велико дјело „Страдање по Матеју“ за које је теолог Александар Шмеман рекао да не разумије да постоји ико ко је то послушао па посумњао да Бог постоји? Или пак музику Пинк Флојда, или гледао филмове Тарковског или Кјубрика…читао Томаса Мана? И уопште био онолико напредан и у нашем времену колико је био у своме? Ја сам склон да вјерујем да би. Комплекси зграда Хиландара и Студенице, да узмемо само то за примјер, грађени су по узору на највиша грађевинска достигнућа тога времена и у том времену нама познатога свијета. Ниједна приватна кућа у оновременој Србији , колиба ,земуница сојеница или како год да се звала, није могла да се пореди са квалитетом грађевина које је градио Сава. Кад тако осмотримо ствар како нам чудно дјелује дгађај коме сам био судионик деведесетих година у Савином Хиландару на Св. Гори. Наиме затекао сам се усред разговора, боље речено расправе неких поклоника“светосаваца“, који су расправљали на тему да ли у Хиландар треба да се уведе струја, пошто је тада није било? Тачније, да ли ће светосавље бити издато уколико се поклекне и промијени једна тако“важна ствар“. Признајем да ово јесте тривијалан примјер, али је илустративан утолико уколико нам указује на заблуде које се дешавају бојим се и на вишим разинама и по крупнијим питањима, а опет све због погрешног разумијевања садержаја који појам светосавље носи. Оно мора да буде напредна тачка сваког па тако и времена у коме ми живимо.

Нека од питања која нас данас сусрећу и пресрећу(тј. затичу неспремнима) су у много чему другачија од оних која су се постављала пред Св. Саву. Слично је и са садржајем које носе одређени појмови, па тако ни исток ни западу духовном смислу, ни католичанство ни православље, папизам, друштво, монархија, држава нису у свом значењу истовјетни са оним који је у искуству имала његова епоха. Могли би да наставимо па да укључимо ту и феномене као што су рецимо глобализам, феминизам, постмодерна и сви њој претходећи покрети… те многе друге као и нарочито за Цркву и свијет важне теме попут међурелигијског дијалога и екуменизма. То што сам Св. Сава није имао прилику да се у свом времену одреди у односу на неке од ових појава и кретања не значи да ми данас не можемо да се светосавски према њима одредимо. Истина, било би претенциозно да у име самога Саве говоримо са потпуном сигурношћу шта би и како би он, јер нисмо он, али смо увјерени да би његова схватања у времену у коме ми живимо ишла испред времена као што је то био случај и прије осам вијекова. Вјерујем да би ту било изненађења за све, можда понајвише за одређене кругове у Цркви.
Хвала Вам.

У културно-умјетничком дијелу програма наступили су Хор „Трибуниа“ Требиње, Бошко Пулетић – првак Народног позоришта Београд, појци Катарина Гојковић и Владимир Николић из Београда, проф. Александар Јаковљевић из Ниша – виолончело, Бојана Пековић из Краљева – гусле, ГКУД „Алат Свислајон“ Требиње, рецитатори, пјевачки дует и школски оркестар из требињских основних школа, гудачки квартет и солиста на хармоници из Средње музичке школе Требиње. На Акдемији су била присутна и дјеца из Ниша, која су од данас у посјети Требињу.

У Саборном храму у Требињу данас ће бити служена Света литургија, након чега ће од 11.30 часова у позоришној сали Културног центра бити обиљежена крсна слава требињских школа. Домаћин овогодишње школске славе је Основна школа „Свети Василије Острошки“, чији су наставници и ученици приредили пригодан културно-умјетнички програм, а организатори Светосавске свечаности су Град  Требиње и Црквена општина Требиње.

Извор: Срна и Trebinjelive

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin