Манастир се налази са лијеве стране магистралног пута Билећа-Требиње, око 12 км јужно од Билеће, недалеко од Билећког језера, у селу Орах. Првобитно се налазио покрај саме ријеке Требишњице у Добрићевском селу. Подигнут је на темељима ранохришћанске базилике, према манастирском печату из 1232. године („Монографија манастира Добрићево“ Леонтије Нинковић, стр.4). Године 1967, у оно вријеме скупим и веома сложеним конзерваторским захватом је пренесен на садашњу локацију. Преношење је извршено у оквиру пројекта спасавања споменика културе и умјетности из потопљеног подручја ријеке Требишњице, који су реализовали стручњаци наших Завода за заштиту споменика и Стандфорд универзитета из Лос Анђелеса (САД).

Поред цркве на нову локацију пренесени су и неки помоћни манастирски објекти, гробови са споменицима, као и Црква Св. Николе са Нистихаља, која се данас уклапа у јединствен архитектонски комплекс манастира Добрићево. Манастир Добрићево својом архитектуром и живописом спада у ред најзначајнијих српских средњовјековних манастира. Сондажна, али не систематска археолошка ископавања указују да је манастир настао прије 15. вијека, а народна традиција, тако присутна и доминантна, везује га за немањићки период, на што указују и скромни остаци фресака српских владара Св. Симеона Мироточивог и Св. Стефана Дечанског у најстаријим словима централног живописа. Стручни радови и монографија овог манастира такође потврђују датирање манастира у немањићки период.

Манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Црква манастира Добрићево посебно је интересантна за проучавање историје архитектуре, јер сликовито илуструје преплитање два стила: рашког у основи цркве и готског у надградњи, насталих под утицајем рашке архитектонске школе и дубровачке закашњеле готике.

Посебну вриједност ове цркве представљају фреске настајале једне преко других различитим техникама, од различитих живописаца и у различитим временима, што је умногоме отежавало њихово скидање и поновно постављање. У запису Теодора Зографа из 1672. године, који је уједно и најраније датирани документ о постајању фресака и њиховом ретуширању говори се да је цркву обновио поп Бајовић (Јеромонах Мојсеј), а да је аутор фресака сликар Теодор, уједно и ретушер старијег живописа.

У старијим слојевима рађеним у алсеко техници откривене су фреске које је радио Георгије Митрофановић крајем 16. или почетком 17. вијека, који је у то вријеме сматран најзначајнијим фрескописцем (фрескописао манастир Завалу, Пећку Патријаршију, Хиландарску трпезарију).

У дугој и бурној историји манастир је био центар духовности и писмености, а истовремено је служио и као мјесто помирења завађених народа и племена под „Добрићевским колом“, тј. под манастирским полијелејем. То коло, дрвени полијелеј, у ствари је ремек дјело Герасима Добрићевца из 1754. године, рађено у дрвету и седефу и украшено иконам. Сачувано је данас у још живој народној заклетви: „Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског!

Међу нарочитим манастирским светињама које привлаче пажњу бројних посјетилаца су чудотворне мошти непознатог Светитеља, као и фреска Тајне Вечере. Јединствена је по томе што је Господ Исус Христос са стране, а не у средини, како је уобичајено у фрескописању, а на њој се уочава и прибор за јело, који будући сликан по узору на тада постојећи, за то вријеме 16. вијека вјеродостојно осликава висок степен српске културе.

Посљедњих година манастирски комплекс се све више уређује, посјетиоци су све бројнији, а о Троичину дне када се одржава Добрићевски сабор, овдје буде више хиљада посјетилаца и учесника различитих културних садржаја. Манастир тако све више добија онај сјај, значај и улогу коју је имао вијековима.

У новије вријеме у близини манастира (на манастирском имању), по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког и приморског Господина Григорија основан је скит Св. Ане, у коме тренутно живе двије монахиње.

По благослову Епископа ЗХиП г. Григорија за настојатељицу Манастира Горње и Доње Добрићево, постављена је монахиња Текла (Даскалаки).

БИОГРАФИЈА

Презиме и име: Монахиња Текла (Даскалаки)

 Адреса : Манастир Добрићево

Датума рођења: 04. јул 1947. године

Мјесто рођења: Крит, Грчка

Дражављанство: Грчко

Oбразовање: студирала медицину на Универзитету у Атини, и иконописање код оца Стаматиса Склириса.

Дан уочи Благовјести (24.03.1975 г.) отишла у Манастир Свете Тројице у Калопи, поред Атине. Ту је са сестрама научила византијско појање по благослову старца Пајсија Светогорца који је био и њихов духовни старац и руководитељ.

Послије три године 20.05.1978. године замонашена (у расу), а послије једанаест година, 15.03.1986. године добила велику схиму.

Њена игуманија мати Јустина била је духовно дјете оца Јустина Ћелијског, који је њу замонашио у Манастиру Ћелије (Србија).

У оквиру тих духовних односа који трају и дан данас, мати Текла је дошла у Захумско-Херцеговачку Епархију на дан устоличења владике Григорија (октобар 1999. године) и остала је до дан данас.

У почетку боравила у Петропавловском манастиру до фебруара 2002. године, када је по благослову владике Григорија прешла у манастир Добрићево.

Боравила је осам мјесеци у Горњем Добрићеву а послије прешла у Доње Добрићево гдје је почела да оснива женски манастир.

Ту борави до упокојења оца Симеона, када је по благослову владике Григорија преузела Горње и Доње Добрићево као настојатељица.

АРХИМАНДРИТ СИМЕОН БИБЕРЏИЋ

(1924. + 2009.)

Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на вјеру њихову. (Јевр.13.7)

У Дан Васкрсења, Свету недељу 20.септембра, а у претпразништву Празника „начала нашега спасења“, Рођења Пресвете Богородице, након Свете Литургије, причешћен Светим Христовим Тајнама, умивен Благодаћу Васкрслога, мирно се упокојио наш старац, херцеговачки духовни горостас, архимандрит Симеон Биберџић, у 86.години живота. Ових пар редова њему у спомен, а у знак части и дивљења његовој жртви шездесетпетогодишњег непостиђеног служења Олтару живога Бога започињемо управо ту, на крају пута, које бивајући Нови почетак заправо својим свјетлом обасјава сав старчев живот , сходно на почетку наведених ријечи писца Посланице Јеврејима. Свакодневне молитве које је старац узносио у Службама Божијим, оне за „миран и непостидан крај“ испунио је Господ, остављајући свима нама да у старчевој кончини окусимо слатки укус побједе, и да се увјеримо да пред Христом и онима који су Његови умире смрт, и рађа се у њима Живот, Нови, Бескрајни.

Са ове тачке све у животу нашега оца Симеона добија прави смисао. Данас, када се херцеговачким кршом, као и цијелим свијетом од Америке до Аустралије, проноси вијест о његовој кончини, сви који Бога и Цркву Његову воле осјећају тугу , али и велики понос. Како је само дивно имати човјека међу собом о коме ни непријатељи немају лошу ријеч, и који је био непрекидни свједок Мира, помирења Неба и земље, мира и добре воље међу људима, свједок Богочовјека. Будући истински мученик савјести, и страдалник, и затвореник, и прогнаник у животу, данас засигурно у сусрету са Светима, са својом мученом и убијаном породицом, доживљава оно о чему нам говори Св. Апостол, „ мени је живот Христос, а смрт добитак“(Филипљ.1.21)

Замонашен је 1942. Год. У Цетињском Манастиру, рукоположен за свештеника од стране св. Јоаникија свештеномученика, Митрополита Црногорског. Исте године нови , још голобради духовни Отац остао је сироче, јер су његови родитељи Петар и Боринка, његова браћа и сестре, били побијени – Петар у Стоцу, остали у Јасеновцу. Остао му је само брат Василије(који се упокојио прије пар година). Вјероватно је и тај губитак у младом свештеномонаху пробудио , па онда и продубљивао жеђ за небеским, непотрошивим очинством које Бог дарује кроз Сина свога. Служио је у Стоцу , мјесту свога рођења, од те 1942. Па све до 1992.дакле равно 50. година, и у народу столачкога краја по свему био и остао личност која је обиљежила једно вријеме. Можемо само покушати да себи представимо шта је за једног осамнаестогодишњака значило то да буде и постоји „на страшном мјесту“, да преживи нацистички логор(заробљен 1943. ослобођен 45.), и да служи у мјесту у коме је рођен, у смутном бољшевичком времену, гдје су толики хтјели да га саплету. Ријетко је причао о невољама, о прогону, тек понекад, успут , сазнавали би понешто од њега…о малој подстанарској соби у којој је живио након рата, крађама одежди, испитивањима, понижењима. И та би се прича као по правилу завршавала осмијехом и лаконским изјавама попут „некад било , сад се спомињало, пусти“ и сл.. Имена оних који су му учинили нажао никада није говорио. Са људима је комуницирао једноставно, помало старомодно за наше вријеме и схватање комуникације. Старцу је важно је било свакога поздравити, пружити руку, упитати за здравље. Био је безметежан човјек, крајње једноставан у савјетима. Сведочио је ставом више него покретом, и ћутањем више него ријечју. Волио је Службу Божију, нарочито Св. Литургију, и није пропуштао прилику да служи. Исповиједао је много људи, свештеника и лаика, нарочито у периоду од 1992.када је , након кратког боравка у Манастиру Острогу, на управу преузео манастир Добрићево код Билеће. На исповијести је био благ и благоразуман, шкрт у савјетима. Био је један од великих добротвора нашег Богословског Факултета у Београду, ктитор Цркве на Шћепан Крсту код Стоца, обновитељ добрићевске Обитељи. О . Симеон није желио да фасцинира, нити је говорио сензационалне, велике мисли . Све је било“без преше“како је волио да каже, тј. благо, мирно и лагано, баш као и његово упокојење, и рођење за Вјечност.

Вјечан му спомен, бесмртна благодарност и молитва да нам измоли Мир од Бога.