Божићни концерт у Мостару
У Мостару је одржан традиционални Божићни концерт на којем је наступио хор ‘Србски православни појци’ из Београда, дјеца која похађају православну вјеронауку и ученици Музичке школе ‘Свети Роман Мелод’ из Невесиња.
На почетку концерта који је одржан у недјељу 08.01.2016. године бесједу је одржао Владислав Топаловић, свештеник из Сарајева и професор на Богословском факултету у Фочи, који је рекао да је Божић озбиљан празник и празник догађаја који означава улазак Бога у свијет. „Божић требамо славити са мишљу да је Бог постао човјек и да Бога више не требамо тражити на небу већ је Он сишао на земљу. Не морамо се пењати на небо да видимо Бога, него је довољно да се окренемо око себе и да га видимо у лицу својих ближњих. Када погледамо у очи било којег човјека требамо видјети очи самога Бога“, рекао је Топаловић.
Мостарски парох Радивоје Круљ истакнуо је да је одржавање концерта уз најрадоснији хришћански празник у Мостару веома важно, напомињући да је концерт поклон српске заједнице цијелом граду Мостару. „Ово је поклон свим нашим суграђанима и прилика да се сусретнемо и једни другима радујемо, те тако заокружимо обиљежавање Божића“, рекао је Круљ, преноси Срна.
На концерту су се могле чути духовне, етно и националне пјесме, те божићне пјесме које су извели ученици. Оснивач ‘Србских православних појаца’ Марко Качаревић навео је да је за њих мостарски концерт веома значајан и да су својим наступом жељели и подржати Србе који живе у том граду. „Веома лијепо смо дочекани у Мостару од свих људи и драго нам је што у Мостару влада таква позитивна атмосфера“, рекао је Качаревић новинарима.
На концерту је био велики број посјетилаца, као и представника власти, међу којима градоначелник Мостара, те министри из Владе ХНК, као и представници културних и вјерских институција. На крају програма дјеца која су били учесници програма су добили божићне пакетиће.
Организатори Божићног концерта, који је у Мостару одржан једанаести пут, су Српска православна црквена општина Мостар и културна друштва из Мостара.
Бесједa o.Владиславa Топаловићa
Божић је озбиљан. Колико год нас празнични занос водио у веселост, радост, ка обичајима, ка јелу и пићу, ка куповини поклона, не треба заборавити да Божић није само још једна у низу фестивалских лудорија каквих у свијету има на претек током године. Празнична радост Божића није исто и не смије се поредити са прославама Нових година и других секуларних светковина које једино имају за циљ да нам пруже забаву. Божић се данас налази пред опасношћу да се понегдје претвори у једну такву, обичну светковину, да се сведе само на добар провод да се једе и пије. И заиста све је више људи у савременом свијету који славе и воле Божић, а не воле Бога, не воле људе, не воле дјецу. Учествују у овој светковини живота, а залажу се за културу смрти; учествују у овом слављењу Бога на висинама, а Богу не допуштају да им Он буде вођа њиховога живота.
А зашто је Божић озбиљна ствар? Божић је пољубац неба земљи. То је један величанствени догађај без кога живот нема ни смисла ни могућности. Ни историја нема смисла. Све је, без њега бесмислено. Јер Божић је дан када је Бог ушао у свијет, у наше животе, у историју. Постао је један од нас. Прије тога, у Сватом завјету, у вјери древних Израилаца – Бог је апсолутно другачији од свега што се може замислити. Између њега и нас нема сличности нема повезаности. Он је непознат, далек, оностран, Он је иза ума иза срца, иза нашег погледа и сазнања. Он је толико другачији да сматрало богохулним и помислити да се Он може насликати, а његово тајанствено име није се смјело ни изустити.
Али такав свети, велики, надвременских и надумни Бог, Бог изнад свих категорија мишљења, човјеки недоступни Бог, родио се једне ноћи у малом незнатном галилејском сеоцету Витлејему, и то у пећини, у јаслама из којих једу животиње. Бог је постао човјек, уствари постао је дјете, дјете које плаче, док сав свијет мирно спава и чији плач није чуо нико осим мајке и пастира. Од тада Бог више није непознат. Он нам се открио. Бог је, те ноћи сишао на земљу.
И зато Бога, од тада, не треба тражити на небу, на небу у митолошком смислу, већ на земљи. Јер он је постао наш сусјед, наш суграђанин. Стари Израиљци су то предвидјели – када су направили своју номадску насеобину и шатор за свакога, направили су и шатор од састанка – шатор за Бога, шатор у коме ће обитавати Бог. Од када је Логос постао тијело и натсанио се међу нама – од тада је Бог ту негдје међу нама. Зато тражимо Бога међу својим сусједима и суграђанима, међу својим ближњим. Кад год погледамо лице човјека, ближњега, знајмо да је то уједно и лице самога Бога, икона Бога Предвјечнога, светога и невидљивога. Не, не морамо се више пењати на небо да би смо видјели Бога. Не морамо, чак ни ићи на далека и скупа ходочашћа. Довољно је да се окренемо око себе и видјећемо га – видјећемо његове очи у очима својих ближњих, видјећемо његово лице на лицу дјетета, мајке, оца, просјака, сусједа, болесника, сужња, грешника. И знајмо – шта год да учинимо људима, било добро или лоше, учинили смо то самом Богу.
Ето зашто је Божић озбиљан. Зашто је догађај Божића центар људске историје. Све се овим догађајем промијенило, толико се промијенило да су људи почели да рачунају вријеме од овога догађаја. Али та промјена, који ми вјером осјећамо и коју свједочимо, ће тек бити видљива у Његовом доласку. Зато , дођи Господе и не закасни!
Нека је слава на висини Богу…….
