Ходочашће у Србију
ХОДОЧАШЋЕ У СРБИЈУ
Ово прољеће ишла сам на ходочашће заједно са својим пријатељима који похађају наставу православне вјеронауке. Врло једноставан пут претворио се у праву авантуру.
Први дан пошли смо у девет часова те уз пјесму кренули према Фочи. Сати су пролазили као секунде те смо, стигавши, обишли Богословију светог Петра Зимоњића. Богослови и свештеници на челу са оцем Лазаром дочекали су нас с ручком и угостили. Ручавши, морали смо поћи у Вишеград.
Отац Радивоје, који је био и наш васпитач а уједно и мој тата, путем нас је питао разна питања и објашњавао све шта смо видјели ван аутобуса. Између многих занимљивости издвојила бих Цркву Светог Георгија у Горажду коју је подигао Херцег Стјепан Косача и при којој је у 16. вијеку радила прва штампарија у Босни и Херцеговини.
Дошавши у Вишеград, прво смо обишли Андрићград и цркву која је испуњавала наша срца и очи. Ту смо имали времена па смо појели сладолед, купили сувенире те кренули даље. Посјетили смо и мост Мехмед-паше Соколовића о којем су нам причали васпитачи. Сазнала сам нешто ново и забавила се. Сазнали смо и то да је Мехмед-паша рођен у малом селу имена Соколовићи и да је био врло важан у историји те да је обновио Пећку патријаршију, а на чело ставио свога брата Макарија.
Увече смо из Вишеграда кренули у прелијепи манастир Добрун. Тамо смо вечерали те отишли на спавање.
Наредног ујутра посјетили смо Дрвенград који је изградио Емир Кустурица у сврхе снимања филма „Живот је чудо“. Након тога отишли смо у врло мали манастир Ваведења који се налази у Овчарско-кабларској клисури. Тамо нас је дочекала монахиња која нам је причала о историји манастира, а потом су нам поклонили крстиће за успомену. Ушавши у аутобус, васпитачи су рекли да идемо у Чачак на ручак те послије тога у манастир Студеницу на конак.
Послије ручка отишли смо и до манастира Жиче гдје смо сазнали све о храму, манастиру, првих седам српских краљева те о малим црквицама поред храма. У манастиру Жичи приређен нам је величанствен дочек. Монахиња Нектарија, пуна љубави и пажње, побринула се да свако има мјеста у трпезарији, гдје смо се, уз укусне колаче, послужили домаћим соковима. Након Жиче отишли смо у Студеницу као што је било и планирано. У манастиру смо вечерали, добили собе те се отишли одморити.
Ујутро смо поранили, те отишли на литургију на којој је било предивно. Имали смо част да пјевамо цијелу литургију. Већина нас се причестила. Послије доручка мало смо чули о историјату манастира, те се сликали са игуманом Тихоном и кренули за Чачак. Из манастира Студеница носимо топле успомене и поклоне од оца игумана и његовог братства.
У Чачку смо обишли центар града и цркву која је тренутно у обнови, али свеједно било је врло занимљиво. За мене је у Чачку био најзначајнији обилазак родне куће и споменика војводе Степе Степановића. Том приликом смо научили да је војвода Степа ослободио и наш Мостар од Аустроугарске прије тачно 99 година и да је имао улицу у Мостару све до 1941.године. Њему у част је и наш пјесник Алекса Шантић посветио њему једну своју пјесму. Чим сам се вратила у Мостар, нашла сам Шантићеву пјесму војводи Степи и прочитала је. Пошто је пјесма предивна, драги читаоче овог мог малог записа, желим да је подијелим и са тобом. Након обиласка отишли смо на ручак те се домаћинима захвалили пјесмом. Цијелим путем смо пјевали, причали и смијали се.
Вољела бих да имамо више таквих путовања на којима бисмо учили, али и уживали.
Јелисавета Круљ
ПРИЛОГ:
ВОЈВОДИ СТЕПИ
Приликом уласка српске војске у Мостар
Обилићу, Срђо, смели Страхињбане,
Прими венце ове срца што те љубе!
Јер ти робља бедне ведрио си дане,
И верига тешких крхô алке грубе,
Јаки, непобедни сине мајке горде,
Вихоре и громе са Цера, што оба
Рушио си цара крволочне орде
И с тимора славе кликтô свако доба!
Југ Богдан са децом, Љутица и Марко,
И сви за слободу што падоше јуче,
Што отачку груду љубили су жарко
И зажегли крвљу све пламове луче,
Сви су они с тобом данас дошли нама,
Јер у твоме срцу њина срца бију,
Светла, кô празнички сј ај по иконама,
Кô врела где сморни снагу вере пију.
С њима очи своје упирô си лету
Високих крсташа и сунцу се пео
Шта Србија може показô си свету,
И њезине душе да су бога део.
Јер богови с тобом када нису хтели, Ти сам Перун беше са муњом у руци.
И бродови наши свог су Христа срели,
И с дугом на једру мирној стигли луци.
Са копљем и штитом сад, краљу мегдана,
Стубе ког сви громи окрњили нису,
Ти стојиш, сав сјајан, кô зора Балкана,
Сврх аждаје мртве на највишем вису.
Само ретке душе и краљевске, где је
Бог просуо ватре сунчане, ту стоје;
И бесмртне тако, докле сунце греје,
Светле се у блеску ореоле своје.
Благо теби! Вечно са Мироча бела
Певаће те вила уз боровље давно,
Јер си ти, кô песму херојскијех дела,
На звездама име урезао славно.
И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасни’
Вечну, светлу песму: Степановић Степа.
Алекса Шантић
ПУТОПИС
Први викенд послије, свима нам драгог празника, Васкрса, кренусмо на дугоочекивану екскурзију у Србију.
У петак ујутру, окупили смо се око Саборне цркве у Мостару. Поздравили смо се са својим родитељима, сјели у аутобусе, и кренули. Помало поспани, али и узбуђени, прво смо стигли до Невесиња гдје нам се придружила још једна наставница. Прошли смо кроз Гацко, и видјели велику термоелектрану. Наставак пута био је диван. Прошли смо Тјентиште, и видјели Перућицу. Перућица је највећа прашума у Европи, и заиста је предивна.Ту можете наћи разне биљке и животиње различите врсте, који ће вас очарати својом посебношћу.
Након предивне природе, дођосмо у градић на ријеци Дрини, Фочу. У Фочи смо свратили у цркву, помолили се и чули неколико ријечи о њој. Када смо изашли, групно смо се усликали, и наставили даље до Богословије. Тамо смо лијепо дочекани на ручак. Након лијепог оброка и одмора, настависмо наш пут.
На путу за сљедећу дестинацију, Вишеград, прошли смо кроз Горажде, гдје се налазила прва штампарија у Босни и Херцеговини. Након пар сати стигли смо у Вишеград. Ту смо прво угледали познату ћуприју и уживали у њеној љепоти. Изашли смо из аутобуса и прошетали познатим Андрићградом. Ту се такође налази и црква, коју смо разгледали. Неко је сликао, неко шетао, неко одмарао, а неко куповао сувенире, али смо сви уживали. Усликали смо се заједно пар пута, и затим прошетали до ћуприје. Ту смо се кратко задржали, па смо наставили до манастира Добрун. Манастир је био близу, у планинама, али као да је одвојен од свијета. Зрачио је својом љепотом. Ту можете чути само ријеку и животиње. Упознали смо монаха, који нам је он испричао неке занимљивости о самом манастиру. Након приче, обишли смо цркву и музеј. Црква је била врло интересантна, јер је са своје вањске стране имала предиван фрескопис. Музеј је био пун слика, књига као и историјске одјеће, обуће и разних других предмета. Послије обиласка смо отишли у манастирску трпезарију и вечерали уз молитву. Затим смо распоређени за спавање и свако је отишао у своју собу. Собе су биле удобне и веома топле, и могли смо се осјећати као код куће. Распремили смо се, мало смо се дружили, па смо легли да се наспавамо за сутрашњу авантуру.
Након буђења кренусмо за Србију. Прво стајалиште у Србији био је један од манастира Овчарско-кабларске области. То је женски манастир и о њему нам је испричала једна од монахиња. Манастир се налази у крају ријеке Мораве и око њега су само шумовите планине. Као поклон добили смо крстиће. Наставили смо пут до града Чачка, гдје нас је чекао припремљен ручак. Након укусног оброка, наставили смо пут.
Сљедећа локација био је манастир Жича, један од најбитнијих манастира у српској историји. Настао је прије неколико вијекова, још у доба Немањића, и у њему је крунисано седам српских краљева. Унутра је све јако лијепо и сређено. Позната црвена црква није баш у најбољем издању, али је и даље дивна. Када смо ушли у њу, видјело се да недостаје много фрески. То је зато што се у њему увијек налазило нешто јако битно за српску историју и културу, па је манастир бивао бомбардован и паљен више пута. Иако је остао само мали дио богатства, црква је и даље дивна без обзир на све. Након обиласка отишли смо у манастирску трпезарију гдје су нас монахиње дочекале с колачима. Мени је посјета Жичи била најљепши дио овог путовања. Изашли смо из манастира, и затим се сликали на паркингу.
Затим смо кренули даље, за манастир Студеницу. Ту смо дошли након неког времена, распоредили се по собама и дошли у трпезарију. Ту смо се помолили, а затим вечерали. Након тога смо се истуширали, спремили и легли на спавање.
Ујутру смо ишли на литургију и имали смо прилику боље видјети манастир. Око њега су планине и ријека. Унутра је пуно траве и дрвећа. Конак је био веома лијеп и удобан. Црква је била велика, и око ње је било камење. Унутра је било старих фрески, иако их је доста недостајало. Оне су старе вијековима и неки дијелови се обнављају. Такођер смо видјели и мошти Стефана Првовјенчаног и Симеона Мироточивог. На литургију смо дошли у великом броју, затим смо чули занимљивости о Студеници, и отишли на доручак. Послије јела, покупили смо ствари, спремили собе и кренули за Чачак.
Требали смо ићи у Краљево, али нас је киша зауставила. У Чачку смо изашли и прошетали центром града и кренули ка цркви. Ушли смо у њу и помолили се, иако се је у току реконструкција. Она је, како смо сазнали од вјероучитеља који је причао о цркви, једна од најстаријих задужбина Немањића, и она је некада рушена и претварана у џамију, али се надамо да ће опет за пар година сијати у пуном сјају. Отишли смо купити сувенире, усликали се и пошли даље. Дошли смо до ресторана и ручали.
Након паузе, наставили смо пут за Мостар. Играли смо разних игара, забављали се и вријеме нам је брзо прошло. При повратку био је мрак, стога нисмо видјели околину. Лоше вријеме нас није ни мало омело да уживамо у овом путовању, и надамо се још којем. Стигли смо у Мостар око поноћи, уморни али сретни, пуни нових сјећања и познанстава.
Лара Чалија
МОЈЕ ПРВО ХОДОЧАШЋЕ У СРБИЈУ
Моје ходочашће у Србију представља једно од љепших путовања у мом животу. Научила сам тако много ствари, видјела много лијепих манастира, упознала сам много људи, сазнала много о географији и историји српске културе. То је био први пут да идем у Србију.
Први дан је био и уједно најузбудљивији. Чињеница да ћу по први пут имати прилику да видим своју вољену земљу и урадити оно што сам одувијек хтјела, а то је – посјетити разне манастире је била фантастична.
Кренули смо са аутобусима које је обезбиједила организацији World Vision која се брине о дјеци и омладини широм свијета. Атмосфера у аутобусу је била прилично опуштена.
Док смо пролазили кроз Благај, отац Радивоје нам је причао историјат Херцеговине. Споменуо је да је заправо Благај некада давно био главни град, а да је Мостар основан за вријеме Османске царевине. Говорио нам је о Стјепану Вукчићу Косачи и његовој кћери, посљедњој босанској краљици Катарини Котроманић. Стјепан Вукчић Косача је био херцег што значи војвода и тиме је наш крај добио назив Херцеговина. Причао нам је и о судбини његових синова, али и о оснивању града Херцег Новог, који по њему носи име.
У Невесињу су нам се придружили професорица српског језика Тања Чворо и још неколико дјеце. Проласком кроз Невесиње видјели смо споменик Алексе Шантића по којем су дали назив школе и фабрику Swisskion која упошљава око стотињак људи.
Прошли смо кроз Гацко и видјели смо огромну термоелектрану и велике ископине угља.
Пролазећи преко Тјентишта видјели смо споменик палих бораца из Другог свјетског рата. Тада нам је отац Радивоје причао о рату са фашизмом и о подјели и сукобу два антифашистичка покрета. Прошли смо кроз национални парк и видјели мноштво уништених ресторана и хотела. Туда протиче ријека Сутјеска позната по Петој офанзиви из Другог свјетског рата.
Потом смо отишли у Фочу на ручак, гдје смо били позвани од оца Лазара. Били смо пријатно изненађени због њиховог дочека.
Видјели смо Маглић који је највећи врх у Републици Српској и ријеку Дрину. Послије ручка смо кренули у Вишеград.
Отац Радивоје нам је у аутобусу причао о Мехмед Паши Соколовићу, који је рођен као Бајица Ненадић, православац којег је Турска војска одвела од родитеља у јањичаре кад је имао 14 година, али се он вратио када је постао први човјек послије султана, велики везир и саградио је многобројне објекте по којима је остао упамћен, а од којих смо један видјели а то је мост на Дрини којег је описао Иво Андрић, наш једини нобеловац. Мост на Дрини је под заштитом УНЕСЦО-а. Мехмед је направио и цркву и џамију у свом родном крају.
У Вишеграду смо се сликали пред спомеником Петра Петровића Његоша и Иве Андрића, те смо послије у улици Краља Петра попили кафу и појели колач. То нам је било прво слободно вријеме. Послије смо куповали сувенире и бројанице у храму Светог цара Лазара у Андрићграду. Онда смо сви полако кренули да видимо Мост Мехмед-паше Соколовића.
Одмах након нашег излета у Вишеград кренули смо у манастир Добрун гдје је дио екипе требао да преноћи. Ту смо посјетили музеј који ме је одушевио. На моју жалост није било дозвољено сликати. За мене је тај музеј у Добруну био један од најљеших момената са нашег путовања. Могли смо да видимо разне слике владика и других историјских важних личности међу којима је био и слијепи гуслар Филип Вишњић. Могли смо да видимо и разне одежде владика и ђакона како су се мијењале кроз историју и вијекове. Видјели смо и оружје, мачеве и пиштоље краљева те ношње за вријеме Српског устанка. На трећем спрату су се налазиле умјетности разних ликовних умјетника. Највише из Русије.
Након обиласка тог музеја посјетили смо манастир који је био рушен те отишли на вечеру. Послије вечере смо били распоређени да идемо у различите манастире, пошто нас је пошло стотињак па нисмо сви могли да преноћимо у манастиру Добрун. Двадесетак момака је отишло у манастир Дражево који је у близини манастира Добрун. То је мушки манастир. Дванаест дјевојака, међу којима сам и ја, пошли смо у женски манастир Вардиште гдје су нас монахиње прелијепо дочекале и угостиле.
При одласку из манастира Вардиште монахиње су нам поклониле прелијепе бројанице. Стварно сам одушевљена тим манастиром и монахињама и надам се да ћу опет некад имати прилику да их обиђем.
Око осам сати смо кренули на Мећавник. На путу за Мећавник могли смо видјети шуму и путеве гдје је све било прекривено снијегом. Из даљине смо видјели Шарган планину. Након 200 метара пењања уз брдо дошли смо у Дрвенград, гдје смо се сликали у улици Новака Ђоковића и пред црквом. Било је симпатично и јако хладно. Ту смо имали мало слободног времена па смо такође обилазили крај, били у кафићу који се зове „Ћоркан“ и у сувенирници.
Наставили смо пут кроз Овчарско-кабларску клисуру, видјели ријеку Западну Мораву и свратили у манастир Ваведење, гдје нам је монахиња испричала историјат манастира и добили смо на поклон крстиће.
Послије тога смо отишли на ручак у ресторан „Кристал“ који се налази у Чачку. У Чачку је било знатно љепше и топлије вријеме.
Потом смо отишли у обилазак манастира Жиче код Краљева иако је то било планирано за трећи дан. Прелијепи женски манастир којег је саградио Стефан Првовенчани у 13 вијеку. Били смо почашћени кафом, колачима и соковима. Нисмо се много задржавали него смо наставили пут у манастир Студеницу гдје је требало да ноћимо.
Проласком кроз Краљево видјели смо ријеку Ибар која тече и до манастира Студенице. Касно смо дошли у манастир Студеницу тако да смо успјели само вечерати и отићи на спавање.
Рано смо се устали на јутрење. Неки су дошли и на службу која је почела у 7:30. Ту смо се поклонили моштима Стефана Првовјенчаног, Немањиног средњег сина и његове жене која се такођер замонашила. То је био највећи манастир којег смо посјетили на свом путовању.
Послије службе отишли смо на доручак и пошто је падала киша одмах смо отишли за Чачак.
Сликали смо се пред спомеником војводе Степе Степановића.
У Чачку смо обишли саборну Цркву која је једна од најстаријих цркава у српском народу. Старија је и од Хиландара. Да би се поставио игуман у манастиру Студеница морало се добити одобрење од чачанског манастира који је рушен неколико пута и тренутачно је на реконструкцији. Ово нам је све испричао вјероучитељ из Чачка.
Обишли смо и нову црквицу која је одмах до старе те се сликали у њој и испред ње.
Потом смо отишли на ручак у ресторан Кристал, и наставили пут према Мостару.
Путовање је било одлично само да смо имали мало више времена за дружење и препричавање доживљаја. Отац Радивоје нам је обећао да ће нас водити и идуће године у Србију пошто смо били добри.
Зорка Куновац
