Наслов књиге владике Григорија, „Преко прага“, указује нам на одлуку младог човека да се, прелазећи преко прага родне куће, отисне у свет, да га упозна, и да у њему потражи своје место. И, ако буде имао среће и снаге, да у њему открије и испуни и своје послање.

Ова књига није плод списатељске имагинацизе: она је документ и лично сведочанство о ономе што је у том свету овај писац видео и доживео, али у којој је забележио и драматична сведочења која су му други људи, као сапутнику, пријатељу или исповеднику, током година поверавали. Тако су се све те приче стопиле у јединствену и драматичну слику судбине народа који живи на тлу Херцеговине.

Нажалост, судбина тог народа не може се написати без онога што у њој заузима централно место: без рата. Боље да сам рекао: без ратова. Јер сви ти ратови који су се димили широм ове земље указују нам се као један исти рат, са истим поводима и мотивима, са истим мржњама и зверствима, и са истим трагичним резултатом. Сваки нови рат као да је наставак претходног. Као да у новом рату сви виде прилику да поврате оно што су изгубили, или да добију оно што су се надали да ће добити, а нису добили, у претходном. Осим тога, чак и онда када су „светски“, код нас су сви ратови у исто време, неизоставно, и верски и грађански, а кад ово кажем не могу а да се не сетим Елиота, који се, на основу свог британског искуства, питао „да ли се иједан озбиљан грађански рат икада заврши“, што, са нашим балканским искуством, добија нове и убедљивије потврде. „Давне мржње нису заборављене, само су чекале свој час“, каже Јован Христић у Три ратне песме. А тај час је куцнуо у последњој деценији прошлог века, чему владика у овој књизи посвећује највећу пажњу.

Сећајући се Првог и Другог светског рата – а то сећање почиње од погрома Срба у Херцеговини после Сарајевског атентата – владика пише: „Злочинства су настављена и у овом последњем рату“ – реч је о ратовима деведесетих година – „тако да у Горњем Храсну нема више ни цркве, ни школе, ни народа. Гробница пострадалих у Другом свјетском рату је минирана 1992. године. Којим год путем да кренете кроз овај крај, једва ћете срести човјека било које вјере или нације.“

Сви су губитници, чак и онда кад су убеђени да су однели победу.

Ово поразно сазнање постаје још поразније када се упознамо са појединачним судбинама ових људи. Како они трпе зло које их сналази, како се с њим носе, да ли их оно претвара у звери које се од зла бране још већим злом, или оно у њима, напротив, буди човечност којом се злу опиру и савлађују га? О овој књизи не могу да говорим а да не укажем на судбине људи који се у њој појављују – не само на Нићифора Дучића или Петра Зимоњића, чија су нам имена и дела позната – него и имена која нигде осим у овој књизи нећемо наћи, а чије судбине заслужују да их памтимо: имена Шабана Елезовића и Муја Галешића, име свештеника Илије из неког села на обали Борачког језера, или Сакиба, који је учествовао у паљењу Старе цркве у Мостару, а који се после рата запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву.

Најважније сазнање до којег писац у овој књизи долази је сазнање да и у другим народима има добрих и племенитих људи, а да и међу нама има зликоваца. Та истина би се могла допунити и речима патријарха Павла, које владика наводи у тексту под насловом Сакиб: „Немојмо тражити узроке наше несреће само у другоме.“

А да ми радимо управо то, да узроке наше несреће не тражимо у себи, него искључиво у другима, можемо видети ових дана, кад су новине пуне претњи које нам стижу из Приштине – да ће Албанци узети трећину Србије, да ће ући у Ниш – о чему се звони на сва звона. У исто време, у самом Београду смо могли чути нешто много опасније и злокобније: мислим на непријатељско скандирање којим су навијачи „Партизана“ дочекали навијаче „Војводине“, о чему нико није процедио ни „а“.

Стих којим је Лаза Костић, у јануару 1902, завршио свој Пролог за „Горски вијенац“ – „Најцрњи враг је Србин себи сам“ – могао би неко од нас написати и данас, 29. маја 2017. године.

Представљајући ову књигу владике Григорија, могао сам данас говорити о неким лепим лирским пасажима који се у њој могу наћи, на пример о томе како је овај писац, као дечак, доживљавао возове, лопту или море. Могао сам говорити о његовим сусретима са зидинама и сенкама наших манастира, Житомислића, Острога, Завале или Тврдоша. Могао сам говорити о лепом српском језику којим је ова књига написана. Учинило ми се, међутим, важнијим да говорим о злу кроз које смо пролазили, а у коме, бојим се, ништа нисмо научили. И не само да ништа нисмо научили, него смо заборавили и оно мало што смо можда некада знали. Као да нисмо имали Доситеја, Стерију, Његоша, Лазу Костића, Исидору Секулић, Иву Андрића, као да нисмо имали Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Слободана Јовановића… данас имамо патриоте чија је навијачка страст јача од националне свести.

Борбу против слепила и незнања, које се шири, и које прети да поништи све вредности, могли бисмо почети читањем ове књиге. Она нас враћа на почетак, на питање односа према добру и злу. Као резиме ове књиге читам следеће редове које исписује владика Григорије: „Знам, многи ће рећи: шта је један примјер људскости у односу на толика нечовјештва, клања и убијања“, и који своју књигу испуњава примерима те људскости, верујући „да мала свјетиљка велики мрак претвори у ништавило“, и да „зло дође и прође, а добро се добрим враћа“.

Иако нисам сигуран да је увек тако, лепо је то чути, и неопходно је у то веровати.

(Изговорено на промоцији књиге „Преко прага“ у крипти Храма Светог Саве, 29. маја 2017. године).

извор:http://www.laguna.rs

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin