Двије књиге о мученичком страдању мостарских Срба
Једна од основних хришћанских истина јесте да васкрсења нема без смрти. Ако је смрт крсна, мученичка, онда је узвишенија и подобнија Христу. По ријечи ранохришћанског писца Тертулијана, крв мученика је сјеме за нове хришћане.
1700 година послије Тертулијана, мостарац Алекса Шантић свједочећи и ходећи „путем Богочовјека“ пророчки пјева: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, предсказујући велико страдање својих сународника у 20.вијеку.
Захваљујући мостарској породици Пешко, ових дана су из штампе изашле двије књиге, које као Шантићеви гробови свједоче Крст и Васкрс светих мостарских новомученика. Ове двије књиге: „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941 – 1945“ др Милана Гулића и „Два крста и једна крв“ Владимира Кецмановића су ту да свједоче истину о многобројним мученичким смртима које историја српских страдања настоји побројати и послагати у витрине сјећања живих. И не само послагати, него и посвједочити и бити примјер и сјеме за нове хришћане. Мученичка смрт не смије, а овим књигама и неће постати ни остати тек фасцинација живих или жеља живих за осветом, већ ће бити упуство за употребу најдрагоцјенијег што имамо, а то је наш живот.
Ове двије књиге су сабрале до сада најтемељитији преглед страдања Срба Мостара. Гулић кроз једну озбиљну историјску студију, а Кецмановић кроз историографски есеј, се савршено допуњују и чине један свеобухватан приказ мученичког страдања мостарских Срба.
Др Милан Гулић дипломирао је 2008.године на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју. Дипломирао је на тему „Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945-1946“. Докторску дисертацију „Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944 – 1953“ одбранио је 2012.године на Београдском Универзитету. Објавио је више радова у научним часописима и тематским зборницима. Ради у Институту за савремену историју у Београду.
Владимир Кецмановић је један од српских најприсутнијих писаца млађе генерације. Аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011), Осама (2015) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012). 2014.године је објавио историографски есеј „Das ist Принцип”. Предговор ове Кецмановићеве књиге потписује Владимир Пиштало, а у прилогу као једну врсту поговора имамо текст „Допринос мостарских Срба развоју културе и привреде Мостара“ од Шемсудина Златка Сердаревића. Пишталов предговор доносимо у прилогу овог приказа.
свештеник Радивоје Круљ
 |
 |
Владимир Пиштало
У БЕЛИМ ХАЉИНАМА
У овој књизи се не ради о Зуки Џумхуру, чије сам путописе радо читао. У овој књизи се не ради првенствено ни о починиоцима злочина. У овој књизи се ради о жртвама.
Говорећи о страшној судбини северноамеричких Црнаца Тони Морисон се плашила своје теме је одабрала да говори о расистичким злочинима “из кухињског угла” како би избегла две ствари: да је величина прича згроми и да она причу умртви великим речима. За своју тему Тони Морисон је пронашла свој тон.
Године 1941, моја мајка, Мира Миленковић, се у свом дечјем кревету успављивала слушајући прво пуцње на Царинском мосту и затим падање тела у воду. То је било неко сновиђење, нешто што се десило а није се смело десити.
Моја бака Олга Вуковић је извела моју мајку из воза за логор, на бирократску грешку и на још важећу дозволу за пут из Мостара у Сарајево. Две кћерке њене сестре, Нада и Неда Бјелица, су биле у логору. Оне су преживеле али никад нису имале деце.
У филму Шиндлерова листа најпотреснија је она сцена кад Јевреји из источне Европе погледају камеру у очи и изговоре своја имена. Кад говоримо о Србима из Мостара у нас, смеђим херцеговачким очима, гледају Пешке, Кулаши, Војновићи, Милићевићи, Глоговци, Круљеви, Екмечићи, Арнаути…
Ти људи су копали чатрње, шверцовали дуван који је, како легенда каже, некад био заливен вином. Неки су отварали позоришта и читаонице. Други су имали бродове у Трсту. Трећи су правили торотан, прскали лозу, натпричавали се натпевавали, јели шипак тако да не падне ни једно зрно.
На блистави Херцеговачки крајолик 1941. се спустио мрак средњег века и Шаини, Ајвази, Андрићи, Антељи, Борозани, Дабићи, Гутићи, Зуровци, Јањићи, Ђурасовићи, Крзмани, Кулиџани (мало је која српска породица у Херцеговини остала нетакнута) су доживели судбину Хугенота у Француској. Питање “По чему је мој Христ другачији од твог Христа?” тад није имало никаквог смисла.
Владимир Радомировић ми је причао како је разговарао сам десетак политиколога са Харварда од којих ниједан никад није чуо за српске жртве у Другом Светском Рату.
Та врста незнања представља руковање са празнином.
Многи херцеговачки Срби су убијени два пута, једном кад су бачени у јаме, други пут кад су њихове кости, спремне за сахрану, динамитиране у последњем рату.
Морамо се упитати: како се поставити према непрежаљеном и ненадокнадивом? Како се поставити према изгубљеним судбинама, изгубљеној радости живота, изгубљеним потенцијалима? Заборав није решење а није ни стална траума.
Руско – јеврејски песник Јосиф Бродски је упозоравао да, интимно, по живу главу не треба пристати на позицију жртве, јер та позиција оштећује будућност.
Како се, дакле, поставити према ужасу историје и према ужасу незнања?
Начин да се то уради је управо онај који је изабрао владика Григорије поводом одавања поште жртвама у Пребиловцима. Људи обучени у беле хаљине славили су животе оних којима су ти животи били ускраћени.
***
Симбол трагичне стране српске историје је Ћеле Кула у Нишу, кула саграђена од људских глава. Страдања у двадесетом веку додала су тој кули још много спратова и претворили је, такорећи у небодер. То знамо, макар то други и не знали.
Али не може се – и то знамо – живети у кући од лобања. Треба изаћи напоље.
Имамо обавезу према мученицима, онима којима је живот био ускраћен, да проживимо добар и помало ведар живот.
