Владика Григорије: Ми Срби требало би да научимо да саслушамо једни друге

У нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност… Важно је моћи и хтети слушати. А да би неко био слушан, он стварно мора да има шта да каже. Овако размишља владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Његово преосвештенство био је крајем прошле недеље у Београду, где су му у Коларчевој задужбини уручене награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за збирку прича „Преко прага“. После доделе награде, љубазно се одазвао на позив „Блица недеље“ за разговор.

Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповедање. Шта је за Вас значај приче и приповедања?

– Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича пре свега васпитног карактера. Нама су наше баке и деке причале приче о старим јунацима, некад су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, у Старом и Новом завету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успе да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумети и прихватити. У том смислу је приповедање и тешко и ризично.

Писац Миљенко Јерговић на додели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.

– Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да су људи зли или добри, оно у шта верујем јесте да су они потенцијално зли и потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од речи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У Прологу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је реч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани као нечија ружна реч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага реч.

Јунак Ваше приче „Море“ седи по лепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповедач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама.

– Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те лепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту лепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема – он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процепу између добра, тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увек ту да се наметне као замена. Зашто прибегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра. Зато људи некад беже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и лепоте која је око нас.

Када сте позвали госте после доделе награде, рекли сте: Извол’те да се почастимо и дружимо, али да се не посвађамо.

– Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један леп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овде, наравно, циљ да дајем неку паушалну процену народа, али ово што рекох неретко и буде.

Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?

– Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није важан само онај који прича већ и који слуша. Важно је моћи и хтети слушати. На пример, на нашим славама не зна се ко прича, ко слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увек прво све негира, чак иако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу почињемо са „не, није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.

Тако је и код просечног верника. Рећи ће некад „боље ја осећам Бога од попа“.

– Мислим да смо још у том погледу непросвећен народ и да можемо да се сетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. века. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период кад је могло да се ради на просвећивању, али у време комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. века. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просветом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора пре свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, мораш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи – то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са венчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада до данас ми, међутим, нисмо сведоци таквог стања ствари.

Колико политика квари однос међу људима и не доприноси просвећености?

– Један изванредан теолог који је страдао од Хитлера, Дитрих Бонхефер, рекао је да ће будућност света зависити од тога да ли ће политичари хтети да за своје поданике имају слободне људе или ће хтети да имају поданике који нису слободни и који су просто гласачи. Мој утисак, нажалост, јесте да цели свет иде у том правцу, да политичари производе бројеве и гласаче, а не људе, и да што су ти гласачи мање обавештени, мање слободни, постоји већа вероватноћа да ће гласати за већег демагога. То је увек велика замка, када људи трагају за наводном сигурношћу. Свети Јован Златоусти рекао је важну реч: највећа несигурност је у сигурности. Као што каже једна песма на богослужењу „кад мислиш да си цео свет задобио, онда се претвараш у прах“. То је оно што људи заборављају. То су политичари свих времена, краљеви, цареви, фараони, заборављали и покушавали себе да обесмрте макар грађењем гробница.

Да ли онда то треба да нам буде подсетник на дневном нивоу, „проћи ће“ и да тако чувамо свој духовни мир?

– На дневном нивоу треба да нам буде подсетник да ће зло проћи и да зло нема способност да траје вечно, а да ће добро остати. И у нашој народној традицији и васпитању вуковског типа увек се каже – кад човек умре, са собом ништа не понесе, осим праведних дела својих. Зато треба да настојимо да то што радимо буде добро. Добра ствар у свему томе је да мада ми као људи радимо и добре и лоше ствари, оне лоше полако отпадају и ми настављамо даље, а оно што је добро, то не пролази. У томе је велика утеха или милост Божја.

О Кустурици и добру и злу

Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?

– Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камоли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар пример. Сваки добар пример је важан. Проблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свету, али синтеза између њих је немогућа.“ Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.

Зашто су ситнице важне

Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човека битно да вежба око за детаљ?

– То је озбиљно питање. И то је ствар вежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим где нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је реч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи реку, а онај који хоће да је пошто-пото што пре прескочи, врло лако може да упадне у реку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевнсоти једна реч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.

Извор: Блиц

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin