Прослава Савиндана у Дубровнику
28. јануара 2018. године, у Цркви Св. Благовијештења у Дубровнику заједница православних хришћана је прославила празник Светог Саве првог српског архиепископа. Свету Евхаристију служио је старјешина цркве у Дубровнику протојереј ставрофор др Владан Перишић, уз саслужење протојереја ставрофора Стевана Ковачевића и ђакона Мирослава Бошковића.
Након свете Литургије народ је прешао у црквену дворану у којој је православна црквена општина дубровачка приредила пригодан програм поводом прославе Св. Саве. Данијела Ђурић и Тара Вучковић, ученице основне школе из Дубровника, рецитовале су пригодне пјесме у част Светитељу, а ученици средње музичке школе из Требиња су наступили у засебним тачкама на хармоници и виолини.
И ове године је црквена општина своје малишане обрадовала пригодним даровима, који су подијељени дјеци након програма у част Св. Сави.
Сабраном народу се пригодном бесједом обратио о. Дражен Тупањанин, парох требињски, чију бесједу објављујемо у цјелости.
Дражен Тупањанин
(Бесједа на празник Св. Саве, Дубровник, 2018)
Драга браћо и сестре, поштовани пријатељи, или ријечима Св. Саве „чеда богозвана„
Прослављамо овдје у Дубровнику спомен Св. Саве, духононосног епископа Христове Цркве и неустрашивог проповједника његове љубави и мира. Онога мира који ношен Духом Светим долази одозго. Када сам позван од стране драгих пријатеља дубровачких свештеника да вам се данас обратим у себи сам препознао два осјећаја, осјећај части и осјећај одговорности. Говорити у граду какав је Дубровник свакоме је част па то не морам посебно објашњавати. Осјећај одговорности, и то рекао бих не одговорности као такве, која се сама по себи подразумијева када говорите било шта и било гдје, већ осјећај посебне одговорности долази отуд што сам се запитао које би могло да буде мјесто Св. Саве у данашњем Дубровнику? Уколико би се прошетао Страдуном, а људи знали да је то баш он, како би и да ли би га поздрављали? Како би све то заједно изгледало? Да ли би било изводљиво, и на који начин?
Осјећај посебне одговорности, дакле, буди се у мени јер схватам колико су оваква и слична питања тешка. При томе, за евентуалне лоше реакције не би био крив сам Сава, већ прије погрешно схватање његове личности и значаја. То опет повлачи и одговорност за могуће погрешне интерпретације онога што је изведено из његовог имена, тј. интерпретације светосавља, од стране оних који су припадници или пак мисле да су припадници светосавског корпуса. А вјероватно и штошта друго. У сваком случају схватио сам да би амбиције да се у оквиру једнога кратког обраћања сагледа и апсолвира мноштво оваквих и сличних питања као и питања и проблема које она повлаче за собом јесу амбиције које умногоме превазилазе моје, већ ионако скромне капацитете. Па сам одустао од тога. Но ево ме ту пред вама, што само по себи значи да нисам одустао сасвим. Можда одустати од амбиције да се неки проблем или питање апсолвира до краја значи створити простор да се о њему здравије размишља. Не знам, но знам да у мом животу треба да се искористи свака прилика да се проговори у част Св. Саве. Божија рука је мој живот много пута укрстила са Св. Савом на начине о којима бих могао говорити дуго и радо, само да није непристојно дуго и радо говорити о самоме себи и свом животу. Умјесто свега тога напоменућу само да сам на дан Св. Саве рукоположен за свештеника и то прије тачно двадесет година. Бесједа коју данас изговарам пред вашом љубављу је дакле уједно и моја јубиларна свештеничка бесједа.
Те да стога коначно пређемо на ствар.
А да бисмо прешли на оно што сам наумио да кажем замолићу вас да упослите своју машту. Испричаћу вам причу коју сам измислио како бих лакше поентирао. Иако је измишљена, схватићете да је у причи описано оно што се догађало а можда и догађа. Напомена на самом почетку могла би да гласи овако – имена и ликови су измишљени али је свака сличност са стварним догађајима итекако намјерна.
Она наиме почиње у јуну 1994. године. Лоцирана је негдје на пола пута између Дубровника и Требиња, на једном од ових брда и неравнина или још прецизније, на мјесту које се војнополитичким језиком зове линија разграничења. Рат је, и на почетку наше приче, на тој неравнини од линије имамо четири лика. Прва двојица су војници супротстављених страна, српске и хрватске, али који носе исто име, Марко. Презимена су, да одмах раскрстимо с тим, небитна, за разлику од стварности у којој би се сваки Марко овога краја највјероватније морао одредити као наш или њихов Марко, баш у зависности од презимена које носи. Е, баш зато у овом казивању и јесу небитна. Друга два лика су сличице, тачније пластифициране иконе у џеповима њихових војничких кошуља, које се, будући да су ноћи тог јуна о коме говоримо неприродно хладне за јун, налазе испод пар слојева одјеће, пуловера и војничке јакне маскирних боја код првог, а код другог Марка исто тако, само што је јакна маслинасто зелене боје. Код једног од Марка на иконици је изображен Св. Фрањо Асишки. Ријеч је о једној од најпознатијих икона Св. Фрања, оној која се зове „Молитва Св. Фрања“ и на којој, као што многи од вас знају, он стоји у молитвеном ставу, руку и очију уздигнутих ка небу, окружен јатом голубова – иконом која опусује онај тренутак његовога живота када је Богу завапио ријечима „Господине, учини ме оруђем свога мира“. Баш ово „Господине учини ме оруђем свога мира“ пише на полеђини пластифициране иконице у Марковом џепу, свете слике коју с поносом носи јер му је прије годину и по дана баш ту сличицу поклонио Кардинал Фрањо Кухарић приликом ходочашћа његовог у Светиште Марије Бистрице о благдану Мале Госпе. Тај дан је посебан и по томе што је тада упознао своју будућу супругу Марију, дубровкињу као што је и он, али коју неким чудом није познавао нити икада прије видио до ту, у Марији Бистрици у коју она, како је сазнао, ходочасти сваке године. Тог свечаног дана је, још од времена кад му је у деветој години изненада од менингитиса умро старији брат Лука, а он постао осуђеник на дјетињство са пуно самоће, по први пут осјетио чисту срећу, срећу нимало укаљану сивилом туге. Узели су се прије четири мјесеца. Свадба је била скромна, ратна, а он добио само пет дана допуста. Марија је неки дан сазнала да је трудна и јавила му писамцетом које је донио комшија који је био с њим у воду. Писамце није било ковертирано, већ се налазило на дну кесице у којој су поред њега биле још вунене чарапе и бочица крштене воде. Након тога Марко је Св. Фрања на икони љубио до изнемоглости захваљујући Богу, Госпи, Св. Фрању, мајци која га је родила, Кардиналу који му је икону дао и тако редом, све једнако љубећи светињу из џепа опет и опет.
Лик у џепу другог Марка небитнога презимена је, како сте можда већ могли и претпоставити, лик Св. Саве. Малена копија чувене композиције на којој Светац мири завађену браћу Стефана и Вукана над моштима њиховог оца Стефана Немање. Рад Паје Јовановића из 1901. године. Он ју је добио из испосничке ручице тихог косовског владике Павла, на Газиместану 1989. године, на шестоту годишњицу Косовске битке. Тада је студирао економију у Приштини и са колегама је стигао на Газиместан 28. јуна, на Видовдан. На Газиместану се изљубио са ђедом Луком, који је дошао на Косово организованим аутобуским превозом из Требиња. Владика Павле је и ђеду дао икону, исту овакву која је унуку и сада у џепу. Послијеподне је ђеду Луки позлило, инфаркт. Пребачен је у приштинску болницу гдје је издахнуо са првим видовданским мраком. Ђедова иконица Св. Саве коју је добио раније тога дана била му је у рукама када је издисао. Сахранили су га с њом. Маркова је од тога тренутка непрестано уз њега. Плакао је дуго те видовданске вечери. Црноока матуранткиња медицинске школе у Приштини, родом Пећанка, пришла му је и загрлила га загрљајем за који је знао да мора да траје. Звала се Марија. Након двије године постала је Марија са његовим презименом, за нас небитним. Готово три године није успјела да занесе, а сада, баш прије два дана када је био на дводневном одсуству са фронта, саопштила му је радосну вијест. Не треба ни напомињати колико дуго му се усне нису одвајале од иконе Св. Саве када је остао на положају сам са својом срећом и општом несрећом око њега.
Наша два Марка су један другоме веома близу, удаљени не више од двјесто метара. Свеци у њиховим џеповима много су ближе један другоме али то Марко и Марко не знају. И пуца Марко на Марка и опет Марко на Марка. Савременици, баш као Св. Сава и Св. Фрањо. Само што су потоња двојица и свевременици, заробљеници Христове слободе, а прва два борци за слободу један од другога, и од обојице светих. Свеци су говорили, не знамо шта али знамо да јесу. У џеповима двојице Марка нешто је пуцкетало. Било је то нешто слично осјећају који има човјек када преко чисте косе свлачи вунену одјећу. Но не и не сасвим тако. Обојица су примијетили тај титрај, пуцкетање у џепу. Један је мислио да га боцка вунени пуловер док је други кривио непријатељске инсекте. Али су осјетили. Обојица. И сутрадан заборавили.
27. јануара наредне 1995. године, баш на Св. Саву у Марковој кући у улици Од Пуча у Старом Граду дуго се пјевало и пило. Марија је на свијет донијела здраво мушко чедо коме су дали име Лука, у част Марковог покојног брата. Далматинска улица у Требињу исте вечери тресла се од рафала из аутоматских пушака, пјесме и повика десетина људи који су допирали из Маркове куће. Марија му је родила сина. Одлучио је да подигне име свога ђеда. Биће Лука.
Овим завршава први, дужи и извјеснији дио наше приче. Приче коју сам измислио али коју сасвим лако можете прихватити као нешто што се десило ако не у Марковом а оно у Јовановом, Јурином, Ивовом и Стојановом вијеку. И у Савином и Фрањовом сасвим сигурно. На десетине вјесника мира Христовог чамили су у тами џепова људи који су се међусобно мрзили и убијали док су се рађали неки нови животи иза њихових леђа, осуђени да понесу тежину исхода онога за шта нимало не сносе одговорност.
Други дио приче је неизвјеснији али можда и самим тим љепши. На њега не могу да се ослоним као на нешто што се некоме негдје и некада засигурно збило. Но у њега инвестирам своје наде.
Тај дакле – други дио приче коју сам, како већ знате, измислио, збио се јуче, 27. јануара 2018. године, у ресторану Стара Херцеговима на Тулима изнад Требиња. Лука тај ресторан зове именом, дакле „Стара Херцеговина“, док га Лука у требињском маниру зове „Код Шаке“ по надимку власника, господина Шакотића. Само дан раније, дакле прекјуче 26. јануара, Ирена, Лукина дјевојка позвала је ресторан да би заказала рођендански парти за Луку. 23. године плус прослава дипломе коју је прије пар седмица, баш пред божићне благдане Лука завриједио на Поморском факултету у Дубровнику. Торта, са обавезно исцртаним сидром, свијеће, девет мјеста за столом. Конобар који је записао све што треба изашао је да запали цигарету иза објекта када је зазвонио телефон који је подигао његов колега. Сања, Лукина дјевојка била је са друге стране везе. Рођенданска забава, торта, сидро, Лука, 23 године плус диплома Поморског факултета у Котору, добијена пред Нову Годину. Конобар који се вратио са пуш-паузе и дао сигнал колеги да је сада на њега ред био је изнервиран када је видио цедуљицу са резервацијом исписану руком другог конобара. Зашто ли су звали два пута у само пет минута? Био је љут пред чињеницом како млада клијентела нема повјерења и све мора да потврди као да у „Старој Херцеговини“ могу да раде аматери а не само суви професионалци попут њега. Изговорио је нешто што у прилици попут ове није умјесно изговарати, згужвао други папир и у кухињу куварицама предао онај један, по њему прави.
Дружине двају Лука убрзо су по по доласку „Код Шаке“ или у „Стару Херцеговину“ биле збуњене схвативши грешку професионалца из прве смјене претходнога дана. Ирена и Сања су пробиле лед рекавши да је све кул и да је баш дивно да се ствари овако поклопе. Луке нису биле баш добре воље, поготово након што су и Ирена и Сања закључиле да њих двојица не само да су рођени истог дана, и да су дипломирали исте струке већ и да личе као да су рођена браћа. Али није се имало куд. Однекуд је донешен је још један сто јер је ресторан био дупке пун, будући да је синоћња ноћ била субота вече када су гужве очекиване и уобичајене. Уз помоћ столица другачијег дизајна од оних ресторанских које су келнери уз безбројна извињења носили преко глава гостију успјели су да се смјесте сви. Не треба ни напомињати да није било нарочито комфорно. Како је ноћ одмицала и Луке су схватили да су заиста слични. Поморци на почетку каријере, вјерници, љубитељи џеза и албума попут онога који је Тончи Хуљић снимио са групом Мадре Бадеса. Ређале су се туре пића, сваки је исистирао да баш он плати наредну. Друштво је пјевало, плесало и непрестано се смијало до суза двојици Лука који су себе већ звали блуз брадрс, Петар и Павао, Ћирило и Методије и како све не. И постајали све ближи и ближи, или боље рећи препознавали у себи међусобну блискост која већ одавно постоји у обојици. У Лукином џепу пуцкетала је икона Св. Фрања коју му је отац дао након што је примио сакрамент кризме у тринаестој години, рекавши му надуго о историји сличице. Пуцкетања је било и у џепу Луке код кога је од поласка на факултет непрестано била икона Св. Саве, обавијена велом легенде коју му је испричао његов отац Марко. У ситне сате пуцкетање је било такво да су обојица извадили и пољубили иконе, малтене у исти час. На питање шта, како и откуд, кратко су један другом рекли о светом предмету који носе… и некако… размијенили су их, као и бројеве телефона, планове за будућност, времену и вјечну. И отиснули се већ и прије прве пловидбе на непрегледни океан Божије љубави, блискости и пријатељства.
И тако, јутрос пред зору, Св. Сава је прошетао Страдуном у Лукином џепу. И заиста, чини ми се да само тако може доћи, наслоњен на срце неког Луке, или још боље, у његовом срцу. И унаредним данима и годинама шетаће се улицом Од Пуча наслоњен на срце Лукино. И пловити морима и океанима заједно с њим. Сигуран сам да ће им се придружити и Св. Фрањо наслоњен на срце Луке из Требиња.
И то ће овој причи подарити и трећи дио, који води у бескрај. Тако бива у овоме што сам измислио. Или можда и нисам. Одлучите сами. У сваком случају, не занемарујте пуцкетања на лијевој страни ваших груди.
