Није увијек лако догађаје преточити у ријечи. Много је лакше описати стање и емоцију, јер то је нешто лично наше, што нам нико не може рећи да није тачно. Преда мном је један  поприлично тежак задатак – да међу маргине овог текста ухватим дешавања, али и проживим и опишем емоције стотинак људи који су се упутили према Дизелдорфу.

Дизелдорф је главни град њемачке покрајине Сјеверна Рајна-Вестфалија и њен други град по величини. Одлуком новоизабраног епископа Епархије франкфуртске и све Њемачке Григорија (Дурића), Дизелдорф постаје епархијско сједиште. Својеврсна мултирелигијска метропола, како се Дизелдорф често назива, тим поводом је постала циљ нашег путовања – устоличење, увијек нашег, владике Григорија.

На путовање аутобусима у трајању од тридесетак сати кренули су становници херцеговачких градова да испрате човјека који је од 1999. године био на челу Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Око поноћи, у ноћи са 13. на 14. септембар, своја мјеста заузели су хорови из Требиња, Билеће, Гацка, Невесиња и Мостара, вјероучитељи, свештеници и вјерници. Помало нервозни због далеког пута провели смо претходни дан у ишчекивању, те је полазак донио олакшање – сваки сат вожње водио нас је ближе цркви Светог Саве и скраћивао сате до те значајне недјеље.

Након изласка из Босне и Херцеговине, преко Хрватске и дијелом Словеније, стигли смо на наше прво одредиште – црква Светих Ћирила и Методија у Љубљани. Црква је грађена у периоду од 1932. до 1936. године, једнака као цркве у Марибору и Цељу. Љубљанска црква једина је преживјела Други свјетски рат, захваљујући чињеници да се налазила у регији коју је контролисала италијанска војска. 

Протеклих 35 година, од 1983. године у овој цркви Богу служи свештеник Перан Бошковић. Показао се као добар домаћин, те је уморне путнике угостио на ручку у парохијском дому, а потом повео у обилазак цркве и упутио како да обиђемо најљепше љубљанске улице. У знак захвалности, црквом се орила пјесма, извођена извјежбаним гласовима пет херцеговачких хорова.

У предвечерје тога дана, запутили смо се ка Штутгарту, жељни одмора и сна, а тамо смо стигли у ноћи са петка на суботу. Након кратког одмора, доручка и импресивног погледа на град, који се пружа испред хостела у ком смо били смјештени, кренули смо даље, пут Келна.

Нека срдачна и топла атмосфера дочекала нас је у Келну, готово породична. Са свих страна гласови добродошлице, мирис роштиља и широки осмијеси на лицима домаћина.

–          „Добро нам дошли!“

–          „Напријед!“ и тек једна одушевљена реченица малишана:

–          „Мајко, ово су наши!?“

У келнском храму Возвижења Часног Крста породична атмосфера може се објаснити још једним необичним примјером – свештеници Неђо и Младен су отац и син. Знају се нашалити, гдје су отац и син, ту мора бити и Духа Светога. Ту симболика не престаје, па су нас упознали са историјом ове грађевине, која је дуго година била храм католичке цркве, посвећен Светом Духу.

Овај необичан случај за наше просторе свештеници објашњавају другачијим приликама и средином у којој живе. Кажу како је овај комплекс који чини, уз цркву, више објеката, изграђен 1955. године, те га је градила једна генерација, које више, углавном, нема, те је из тог разлога црквени живот замро. Из потребе за довољно великим простором, који може да прими сав вјерни народ, родила се идеја да одговоре на оглас у новинама и узму објекат у закуп на 20 година. Уз сагласност власника, црква је оправослављена иконама, али и даље стилом градње и архитектонским елементима одаје утисак да се ради о католичкој цркви.

Поред празника Возвижења Часног Крста, који црква прославља, још је један значајан датум за парохијане. То је празник посвећен Светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, коме је посвећен параклис, са улазом лијево поред олтара. Све је прштало неком радошћу, искреним емоцијама и сви смо остали под утиском бесједе оца Младена, којом нас је поздравио у цркви:

–          „Нама је свака радост из отаџбине велика радост, јер ми смо у туђини, а туђа земља је увијек туга преголема… Знамо да сте имали искушење на путу, али љубав се мјери жртвом и та ваша љубав коју показујете вашем, а од сутра нашем, епископу, за нас много значи, јер је то потврда да сте га ви у своје срце смјестили и носили, и даље носите, и да га испраћате нама у наручје. И добро нам дошли!“

Угостили су нас, учинили нам част да са њима дијелимо трпезу и позвали парохијане, да нам заједничким снагама приближе љепоте Келна. Подијелили смо се у групе, како бисмо сви видјели оно што нас занима у највећем граду ове покрајине.

Град на Рајни је један од најстаријих градова у Њемачкој, а основали су га Римљани, 50. године нове ере. Прво што се у Келну мора посјетити је Келнска катедрала (Кöлнер Дом), сједиште римокатоличке надбискупије. Са градњом ове готичке грађевине започето је 1248. године, а она је, према оригиналном плану, завршена 1880. године. Према висини, трећа је у свијету, а друга у Њемачкој. Посвећена је Симону Петру и Богородици.  Током Другог свјетског рата, град је готово у потпуности разорен, али је врло брзо и обновљен, док је катедрала преживјела ове тешке године. У њој се данас налазе мошти Света три мудраца, а занимљив је податак да се на њеним торњевима налази 12 звона.

Келн је мјесто настанка колоњске воде, те се у овом граду налази музеј чији експонати више пријају чулу мириса, него ли визуелном. Ако говоримо о течним културним тековинама овог града, онда не можемо, а да не споменемо пиво које се призводи у Келну – Кöлсцх пиво.

Вриједи споменути и градски сајам, који је домаћин бројних трговачких сајмова, те познати фебруарски карневал. Мало је времена било да се обиђу знаменитости града, али су се наши водичи потрудили да у кратко вријеме уклопе најзанимљивије приче о граду на Рајни, па им на томе захваљујемо.

Дуга вечерња шетња крај Рајне, за крај дана, одвела нас је до хостела, у ком је било предвиђено да проведемо двије ноћи, које су биле пред нама. А, пред нама је био велики дан, због ког смо и превалили толики пут.

Рано ујутру, у недјељу, 16. септембра, кренули смо у Дизелдорф. Дизелдорф је град чије име значи село на Дизелу, рјечици, на чијем ушћу у Рајну је поникло насеље, које је данас израсло у велики град.

Треба ли да пишем о оном што су пренијели сви медији, о оном о чему смо сви читали, гледали, слушали? Устоличењу владика не присуствујемо сваки дан, а ако нам се, пак, деси, бар једном у животу, нека буде част и срећа, ако вам није превише жао оних који одлазе.

Оних које смо дошли да испратимо из љубави и захвалности. Овдје морам говорити само у своје име. Ја сам плакала уз његове бесједе. У Требињу. У Мостару. У Житомислићу. У Пребиловцима. У Невесињу. На Палама. Они који ме познају рећи ће да пут до мојих суза није тешко наћи. Али, он ме не познаје. Он својим бесједама (које су засигурно, поред његових молитви, највриједније што нам нуди) дира оно универзално у човјеку, одговара на његова питања о битисању на земљи, а његов одговор на сва наша питања је љубав.

–          „И дао бих све да никад не одете од мене.“

У тој цркви, тога дана, даривали смо ми своје молитве и своју љубав, а она нам се вратила у само једној реченици.

Наше цркве су пуне, у њима се радујемо и волимо, у њима пјевамо. Ту пјесму су поклонили наши хорови свим окупљеним православцима из свих дијелова Европе, али и гостима других вјероисповијести, током културно-умјетничког програма након литургије. Ничим мање домаћини нису узвратили, па су за сами почетак представили своје најмлађе са извођењем пјесме „Тамо далеко“, одмах затим нешто старије, а онда и своје фолклораше.

Граде на Дизелу, граде на Рајни, можда се и ти чудиш како то да смо дошли. Ти који имаш Шумана, ти који имаш Менделсона, о теби пјева Хајне. Наш је владика отишао преко прага, теби.

„Једна се одрони звезда
са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда 
Што тамо пада и гасне…“ („Једна се одрони звезда“, Хајнрих Хајне)

Драгана Радовановић
http://kolekcijapufnastihoblaka.blogspot.com

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin