ВасКрс(т)ење Мостара
Поновно постављање крстова на Саборни храм у Мостару
Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. … А, они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! … Или, Или, лима савахтани? … И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде… А, пошто мину недјеља, када су освећени, првог дана седмице, постави се први од седам крстова на Саборном храму у Мостару…
Иако (само) један од јеванђелиста посвједочи да земља се затресе веома (Мт 28, 2), а несумњиво се затресла читава творевина, стиче се утисак да се сам догађај Христовог Васкрсења десио некако тихо, мирно, готово поступно и скоро непримјетно, од људи непланирано, најављено, а ипак неочекивано, обзнањено у присуству само неколико људи, а затим објављено свима.., за разлику од оне хистеричне вике: Распни га!, издајства, одрицања, пљувања и ругања, распињања и потреса приликом Христовог страдања…
Иако од Христове смрти и Васкрсења хришћане ни приближно ништа тако не може растужити и развеселити, православне хришћане Мостара нарочито је ражалостило рушење Саборног храма Епархије захумско-херцеговачке и приморске, па их је и његово обновљење и поновно постављање крстова нарочито орадостило. Само разарање, баш као и Христова смрт, било је договарано, планирано, чак започето на Духовски понедјељак 1992. године, дан послије првог дана празника Педесетнице, којем је овај Храм и посвећен, као у оно вријеме што говораху сабрани у двору Кајафином: Али не о празнику… (Мт 26, 5). Крстови запаљеног храма урушили су се, земља се потресла, а камење се распало и распршило по граду, завладао је страх и невјерица… И, баш као и Христово Васкрсење, поновно постављање крстова на Саборни храм Свете Тројице у Мостару, догодило се некако мирно и потресно, у исто вријеме. Најављено, а неочекивано, у невјерици, у први дан седмице, у понедјељак, исти, дакле, дан седмице када су и срушени, мостарски крстови уздигли су се у присуству само неколико крстоносаца, попут мироносица, усредсређенених на спровођење обичаја помазања покојника, можда и не у потпуности свјесних чина којем присуствују, обављајући један технички дио посла, а присуствовали су чуду, које је убрзо објављено свима!
Поновно постављање крстова на Катедрални храм Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Мостару, па макар мало налик на Христово Васкрсење, повратило је вјеру, охрабрило устрашене, окупило разасуте и упутило ка довршењу спасоносног дјела, ка још једном Вазнесењу, ка још једном Спасовдану и ка још једном Силаску Светог Духа на Апостоле, ка још једној Педесетници, када ће ово дјело бити у потпуности завршено и у радости још једног Тројичиндана освећено, у име Оца и Сина и Светога Духа. Нека тако буде!
ђакон Бранислав Рајковић
