САРАЈЕВО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
ИЗМЕЂУ КОНФЛИКТА И СУСРЕТА

Задата тема, имајући у виду географски простор на којем се скуп одржава, имплицира да се говори о претходном рату и потоњем помирењу на тлу Босне и Херцеговине, и шире – у овом дијелу Балкана. Наша намјера није да се узроцима конфликта на простору БиХ бавимо с политичког, друштвеног или националног аспекта, мада то није могуће у потпуности избјећи. О њему ћемо покушати да говоримо из непристрасног угла, ако је он уопште могућ када су посриједи осјетљива питања попут овог.

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Сарајево, 11. септембра 2012.
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin