Предавање историчара Дејана Ристића у Музеју Херцеговине
Историчар Дејан Ристић одржаће 28. марта 2019. године, са почетком у 19 сати, предавање поводом обележавања осамстогодишњице аутокефалије Српске православне цркве, у Музеју Херцеговине у Требињу.
Потреба за обогаћивањем знања континуирано је присутна, док свој интензитет доживљава управо у време обележавања великих јубилеја попут осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве
Најстарија институција у Срба успостављена је 1219. године деловањем Светог Саве Српског и Светог Симона Српског (краља Стефана Првовенчаног). Делећи судбину свога народа Српска црква је у наредним деценијама и вековима снажила, али и доживљавала периоде прогона, укидања и поновних обнављања.
Током претходних осам векова на њеном челу налазили су се славни и сећања вредни архиепископи и патријарси који су својим деловањем обележили историју Српске цркве, саме државе, али и националне културе, уметности, науке и просвете.
Циљ овог предавања јесте да осветли најзначајније међу њима, почев од утемељивача Цркве у Срба, Светог Саве Српског, па све до последњег великог првојерарха Светог Павла Српског чију десетогодишњицу смрти обележавамо током ове исте 2019. године.
Сава I, Арсеније I, Никодим I, Данило II, Јоаникије II, Макарије I, Јован I, Пајсије I, Максим I, Арсеније III, Димитрије I, Варнава I, Гаврило V, Герман I и Павле I само су неке од изузетних и непоновљивих личности које су се током претходних осам векова налазиле на трону Светог Саве. Осамстогодишњица успостављања самосталне Српске православне цркве прави је повод да се присетимо многих од њих који су, протеком времена, безмало потпуно заборављени.
Дејан Ристић је истакнути историчар, преводилац и сценариста. Један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем.
Обављао дужности управника Народне библиотеке Србије, државног секретара за културу и бројне друге у Влади Републике Србије.
Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања).
Аутор већег броја научних радова и књига међу којима се посебно издваја ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941.“.
Превео дела проф. др Јана Кершоа ,,Хитлер – Хибрис : 1889–1936ˮ и ,,Хитлер – Немезис : 1936–1945ˮ, проф. др Сузан Вајс Бауер ,,Историја старог света: прве цивилизацијеˮ, ,,Историја старог света: прва царстваˮ, ,,Историја старог света: прве нацијеˮ, двотомне ,,Историје средњовековног светаˮ, као и проф. др Филипа К. Хитија ,,Творци арапске историјеˮ (као копреводилац).
Учесник међународних стручних и научних скупова одржаних у Београду, Лондону, Трондхајму, Јерусалиму, Бечу, Хагу, Амстердаму, Тел Авиву, Истамбулу, Братислави, Прагу, Москви, Хаифи, Варшави, Ослу, Хелсинкију, Бриселу, Букурешту, Лувену, Андрићграду, Љубљани и др.
Похађао специјализоване едукације у Јерусалиму и Лондону из области државне управе и истраживања Холокауста као стипендиста британске и израелске владе.
Иницијатор и координатор више пројеката реализованих под покровитељством Унескоа.
Координирао активности на изради номинационих досијеа за унос славе (нематеријално културно наслеђе), телеграма којим је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године (покретно културно наслеђе) и стећака (непокретно културно наслеђе) на Унескове листе светске културне баштине.
Коаутор Националне поставке Републике Србије ,,Војни меморијали и места страдања из Другог светског ратаˮ која је освојила прву награду на Међународној изложби ˮМеморијал 2011.ˮ (Москва, 2011), као и изложби ,,Петар Први Карађорђевић – краљ и ратникˮ (Топола, Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, 2011) и ,,Сећајте се моји мене јер ме више немаˮ (Београд, Историјски музеј Србије, 2011).
Иницијатор, координатор и/или стручни консултант у реализацији више десетина националних и међународних научних скупова и изложби одржаних у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Крушевцу, Ваљеву, Шапцу, Бору, Ужицу, као и на Цетињу, у Скопљу, Загребу, Бања Луци, Солуну, Будимпешти, Риму (Ватикан), Паризу, Лондону, Тунису и Рабату.
Током рада у НБС посебну пажњу посветио је заштити и обогаћивању националног фонда, стручном раду, издавачкој делатности, као и унапређењу међународне библиотечке сарадње. Успоставио модел националне библиотеке као мултифункционалне установе културе.
Народна библиотека Србије у том раздобљу добила је читав низ високих одличја попут Сретењског ордена другог степена, Изванредног златног беочуга, Награде града Београда за најбољу књигу у области хуманистичких наука у 2012. години, као и признања на међународним сајмовима књига у Београду и Подгорици и др.
Успоставио Национални дан књиге.
Утемељио Националну награду у области библиотекарства Јанко Шафарик.
Основао Фондацију Народне библиотеке Србије.
Иницирао и спровео законску процедуру за увођење академског обавезног примерка.
Добитник ,,Печата Матице српскеˮ, Спомен-медаље Министарства одбране, ,,Златне значке КПЗ Србијеˮ, Повеље захвалности Филолошког факултета у Београду, плакете Факултета музичке уметности у Београду, признања Народног музеја Србије, Музеја науке и технике, НЦ ,,Одбранаˮ Министарства одбране за најбољег сарадника и др.
