Прослава Светога Саве у Невесињу
Поводом празника Светога Саве у Невесињу је уприличена свечана академија која је одржана у сали Скупштине општине Невесиње уочи светитељевог празника. Академију су организовали СПКД „Просвјета“, СШЦ „Алекса Шантић“, Основна школа „Ристо Пророковић“, Основна музичка школа „Свети Роман Мелод“ и СПЦО Невесињска. На свечаној академији, изузетно надахнуто, о Светитељу је бесједио парох чапљински јереј Данило Боро.
На сам дан празника, послије литургијске прославе, ломљењем славских колача, пригодним програмом, додјелом награда и похвала најбољим ученицима Свети Сава прослављен је у невесињским школама.
Бесједа свештеника Данила Бора на Светосавској академији у Невесињу
Шта рећи о Светом Сави, а да већ речено није? Шта да кажемо ми, који нисмо достојни говорити о њему, о том наљепшем српском чеду икада рођеном? Најљепшем српском чеду, јер нам је својим животом најљепши Пут у Живот показало. Растков, као сина Великог жупана, сусрет са Господом, неодољиво подсијећа на онај чувени јеванђељски сусрет кнеза и Христа, у коме кнез, који држи све заповијести од младости своје, пита Христа шта да ради па да наслиједи живот вјечни, на шта му Исус рече: „Још ти једно недостаје; продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном. А кад он то чу постаде жалостан, јер бијеше веома богат.“ (Лк. 18. 22,23) Можда се кнезу у том тренитку – у овом времену и простору у коме и ми живимо, баш као што би се и свима нама данас, ако смо довољно искрени, најчешће овај захтјев учинио сулудим, а његов избор – наш избор, јединим разумним, али при сусрету са овим јевађелским казивањем човијек не може да не види како је бесмислен био избор овога кнеза да између пролазнога богатсва и живота вјечног, између праха земаљског и Бога живога, изабере прах земаљски, поготово из перспективе будућности, која већ сада и овдје јесте садашњост, јер послије толико вијекова и кнез и његово богаство, шта су друго до блато из којег су били узети, као што је од почетка записано. А кад Растко чу овај позив божији, он не постаде жалостан, већ радостан. Њему једино што имађаше смисла бијеше да сабира благо на небу. Не на земљи. Савини биографи Доментијан и Теодосије истичу како се Светом Сави јавила у сну Богородица и рекла му: „Иди на дјело!“ и он је оставио све и пошао.
И све што је Светитељ на земљи радио, било да је упраљао Хумом, било да се на Гори Светој добрим подвигом подвизавао, било да је са оцем зидао Хиландар, тај кроз многе вијекове српски универзитет и расадник монаштва, било да је због власти завађену браћу мирио, било да је попут Светог Јована Крститеља после испосничког и молитвеног тиховања кренуо из своје Јорданске пустиње – Свете Горе Атонске да свом српском народу проноси Благовијест Светог Јеванђеља, било да се трудио аутокефално уредити црквени живот код Срба, било да је у Студеници игумановао, било да је у Српској цркви архиепископовао, било да је Ријечју, Словом – Духом Светим просвећивао и освећивао свој народ, било да је закон божији хтио правилом цркве и државе учинити, било да је Свету Земљу походио, све што је на земљи ткао, конце је небу везивао. И том лествицом, коју је чврсто великим трудом исткао, свој народ је Цару Небеском привео.
Није да Срби нису знали за Христа, за хришћанство и прије Светог Саве, али као што се у Христу Бог оваплотио, постао „тело”, човек, Богочовјек, тако се благодарећи Савиној пастирској ревности, богочовечанско Тело Христово, Црква, „оваплотила“ у српском народу у конкретан живи организам, трудећи се уједно да народ уздигне до новог, црквеног начина постојања, до „нове твари у Христу” и створи аутентичну српску културу.
Свети Сава је био онај, који је на раскршћу вијекова препознао љепоту православног Христа у његовој божанској ненаметљивости и поштовању човјека, те чврсто утврдио да се овај наш брод спасења одреди на правом путу, путу правог прослављања истинског Живота, Путу у Живот Вјечни, у Царство Небеско, што светитељ посебно у својој чувеној бесједи о правој вјери у манастиру Жичи наглашава: „Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се прије свега праве вјере његове.“ Тако да косовски завјет и косовско опредјељење српског народа за Царство Небеско из времена Светога кнеза Лазара и даље кроз историју, нису било ништа ново, ништа друго до потврда завјета и опредељења које нам је завјештао Свети Сава.
Научио нас је Свети Сава, да се управо кроз Свету Литургију као светајну Цркве, Царство Небеско увијек и изнова пројављује. Одредио је он премудро, на овом животном простору на коме јесмо имеђу Истока и Запада, дa треба да будемо Исток Западу и Запад Истоку, свиједочећи свима истину о спасењу, и да историја уствари и нема смисла уколико није историја спасења. Црква је одувијек била Црква у љубави служења Богу и ближњима. И научио нас је Свети Сава у светоотачком духу да управо на Литургији препознајемо сваког човијека као свог брата у Христу и да је Литургија то сабрање на једно мјесто богоспасаване заједнице сабране око Источника Спасења, која задовољава ту најдубљу глад за истинским заједничарењем у заједници једног Хлеба живота и у једној Чаши спасења.
Светосавска бесједа не би требало да буде само пуко подсјећање на личност и дјело Светог Саве; дозволићете да се још једном живо преиспитамо шта то Свети Сава очекује од нас. Да ли ми везујемо своје нити с небом? Гдје је то свако од нас у односу на завјештање Светога Саве? Да ли ми данас имамо ухо да чујемо Светог Саву? Да ли смо спреми да чујемо шта нам то Христос преко Светитеља поручује? Да ли чујемо Његове савремене „посленике“ шта нам је чинити у нашем времену? А налазимо се пред истим изазовима и истим оним искушењима пред којима су се и они налазили, и изборе који вршимо јесу увијек пресудни, прије свега за наше спасење, али не само за нас, јер смо бића заједнице, него и за најближе наше с којима живимо, и за оне што ће доћи после нас. Нека би Спаситељ наш Господ Исус Христос, молитвама Светога Саве дао, да и ово вечерашње духовно радовање наше у светосавском Невесињу и свеколикој светосавиној Херцеговини, буде свима нама на спасење. Амин, Боже дај!
