„МЛАДИ ХЕРОЈ ОСВОЈИО ЈЕ СРЦЕ НАРОДА“.

Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч.

Само што овога пута није.

Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило,  дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала  револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто.

Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који  још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге.

Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог  изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета.

Видјели су га као дан када је револуција почела.

(Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т)

Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање  јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29).

И тако уколико желите да видите тајну Господњу,
погледајте на Авеља исто тако закланога,
на Јосифа исто тако проданога,
на Мојсија исто тако изложенога,
на Давида исто тако прогоњенога,
на пророке који исто тако страдаше Христа ради.

( Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи)

Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи,  већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може  нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а  којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу  нико не узима већ  Он сам полаже живот свој, јер како каже  власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије.

Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској  вјери,  да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника  Кју Кклукс клана,  преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог  да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету,  о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује  распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима.

Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим  у океану рекламних симбола. Интересантно је да  готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да  ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост.

Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим,  а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један  најодвратнијих израза  негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови).

Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел,  сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести  за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама  слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас  кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом  дну чека Распети Бог.

свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin