Савиндан у Гацку
Празник Светог Саве, првог српског архиепископа, свечано је прослављен у Гацку. Божанственом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Ковач. Отац Велимир је благословио крсне хљебове које су на Свету Литургију принијели директори гатачких школа, Средњошколског центра Перо Слијепчевић и Основне Школе Свети Савв.
Светосавска Академија је окупила велики број заинтересованих.
јереј Данило Дангубић
БЕСЈЕДА
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА (Гацко,2013.г.Г.)
Часни оци, браћо и сестре…и драга дјецо, сабрали смо се на овој скромној духовној гозби, гостимо се пресвјетлим ликом домаћина и заштитника свих крајева Српских.
Гостимо се господином и оцем Саввом јер нас је он увео у Литургију у ону најзначајнију гозбу на којој се хранимо самим Богом. Зато: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Савви“… Све су нам малочас дјеца објаснила…а оно што дјеца кажу то Анђели зборе јер дјеци Анђели говоре…вели народна мудрост. Онај који не послуша дјецу и анђеле, тај остаје кратке памети и кратког разума…
Колико год да има диплома и знања и науке…све је то мало и ситно у односу на оно што знају дјеца и анђели, а свети Савва је најљепше српско дијете од којег уче сва наша дјеца.
Свети Пророк Давид је рекао за Христа: “Најљепши си између синова људских“. Уистину и ми можемо Савви Немањићу рећи да је најљепши од свих синова нашег Православног Српског рода. То најљепше српско дијете, своју љепоту и сјај је примило са лица оног Витлејемског Дјетета…и као што је оно дијете својим доласком подијелило историју свијета тако је и ово дијете подијелило историју нашег народа и увело Српски народ у Нови Завјет…И као што је оно дијете васкрсло послије распећа тако и овим дјететом сва наша, не мала распећа, окончавају историјским васкрсењима од којих смо свједоци послједњег у низу.
Но, прикивани на крсту, у вишевјековној нашој историји, не ријетко смо губили оријентацију и сами себе прикивали што је Савву највише бољело. Није залуд Свети отац Јустин Поповић, шездесетих година прошлог вијека, говорио да је широм наших земаља пободен: „Крст и на њему распет свети Савва“. У оно вријеме у које је, у нашим школама, Светога Савву замијено квази проекат и личност недостојна помена ове вечери, у оно вријеме у којем је Свети Савва прогнат из школа, у то вријеме је био на снази проекат да из школа и из српских душа буде прогнат сами Бог тј. оно Витлејемско Дијете чије смо рођење ових дана прославили.
+++
Али, ево као што можемо видјети, то дијете се опет рађа, том дјетету опет бадњацима гријемо пећину, том дјетету у славу, а у част Светитеља Савве, вечерас смо се сабрали драга браћо и сестре.
Савва Немањић је, математички речено, најмањи заједнички садржилац читаве наше нације. У својој личности сабира све особености нашег малог народа и приноси их Богу како би били велики и кроз сва времена, ми Срби, горостаси балкански, чудом Божијим опстајали на овој вјетрометини. И све то захваљујући Саввином програму: „Не да Бог буде на нашој страни, већ да ми будемо на Божијој страни“… Савва Немањић нам је као такав био неопходан, јер да нам није било Савве Немањића не би нам се знало гроба ни мрамора.
Њега је као мост између Бога и нас Сами Бог проектовао по узору на Сина свога. Требао нам је неко ко је могао толико да носи и толики јаз да премости.
+++
Савва Немањић није велики само по свом државотворству, нити по некој епској заљубљености у своју нацију, нити је велики по томе што је био нарочито писмен, јер било је у нашој историји једнако, па и више писменијих од њега… Истина је да је у свему био велики, међутим, превасходно: он је тај који је коначно, у тренуцима српских духовних колебања учинио одлучујући корак да уђемо у породицу православних народа. Када је наш народ будући многобожачки примао хришћанство од разних проповједника, са приморја од римских и византијских изасланика у неколико таласа…(и све је то било на пола и јесмо и нисмо крштена нација), у лику Светог Савве Српство је тада изњедрио родоначелника духовне историје, бића и судбине Србинове, стога за њега с’ поносом можемо рећи да је наше име и презиме, отац и наставник, учитељ и темељ нашег’ идентитета.
+++
Од Светога Савве, нити је нити може бити ишта исто као прије. Научио нас је да своју судбину везујемо за цркву и да свој успјех мјеримо по томе колико смо близу Бога. Од тада иоле свјестан Србин зна и то: да смо близу себе онолико колико смо близу Светога Савве. Свети Савва, тај добри домаћин доброга дома, први је духовни пастир и отац, архиепископ и просветитељ у правом смислу те ријечи. Поред народних предања и епитета, душом простог човјека приписаних Светоме Савви, засигурно можемо навести и његове историјске особине које свједоче да је Савва и велики књижевник, даровит умјетник, архитекта, културолог, економиста, пољопривредник, и дипломата високог нивоа.
Све што је у свом релативно кратком земаљском животу радио било је засновано на распећу, на распећу његове љубави према Богу и према роду. Не зна се на том Крсту која је од тих љубави била већа, али се поуздано зна да су обје васкрсле и велики плод донијеле. Свети Савва се распео за нас, по узору на свог Учитеља Христа…јер као што једно зрно пшенично мора умријети да би бројна зрна на класу изнијело, тако је и Савва био наше зрно идентитета.
Поносни смо што вечерас можемо рећи и то: да је одавде из Захумља, из Херцеговине, млади принц Растко отишао на Свету Гору и да се управо у том времену десио тај пресудни тренутак у нашој историји. Растко се са Богом срео очи у очи. Можда је за ту Његову силну жеђ духовну и овај камен био заслужан?!
Тако освећен светогорском светошћу, просвећивао је по повратку сваки кутак земље у којем је дисала душа српска. Знао је Свети, а знамо и ми да је једино светитељ истински просветитељ и да је тек Божанска свјетлост истинска просвјета. Философија живота Светога Савве ће трајати до краја свијета и вијека. Савва је трајни просветитељ кога је немогуће смјестити у једну епизоду, зато што смо сви ми удови Саввиног просвјетитељског дјела, а сама Црква Српска до краја историје зваће се Светосавском.
Служећи Богу и роду: обишао је Свети Савва Свету Земљу и Свету Гору, Малу Азију и Месопотамију, упознао се са исламом, разговарао са римским свештенством, слао ученике у Рим мира ради, градио мир са околним народима, унутар православне цркве и у својој кући, молитвено и стрпљиво чекао очево монашење, измирио завађену браћу и одвише је јасно да све то не може учинити мали човјек, већ неко ко је надишао земаљку пучину и таштину.
Можда је најадекватнији опис Светога Савве, поред свих наших историјских, црквених, књижевних…поетских…покушаја онај који је изговорио човјек који уопште није Хришћанин, Калиф из Дамаска. Након сусрета са Светитељем он је рекао: Ово је прави и истински човјек Божији.
+++
Браћо и сестре, ако покушамо да се пронађемо у најдубљим дубинама Хришћанског и цивилизацијског идентитета, ако заронимо на дно океана који даје такве одговоре, на самом крају тог путовања угледаћемо ону чудесну икону на којој Савва Свети и Свети Симеон чврсто држе Студеницу, а у Студеници нас и све оно што у нама вриједи…
Захвални смо великом, Апостолу и Просветитељу који нас својим молитвама држи у овој вјери, у вјери да постоји вјечни живот, који се заслужује љубављу према Богу и према људима. Захвални смо му за то што нам непрестано из Небеске Србије поручује да: „јесу вјетри, јесу вихорови, али ми нисмо сламнке“…тј. захвални смо му за охрабројућу истину да јесмо мали и слаби, али смо створени за велика дјела.
Хвала вам!
