Празник Светог Великомученика Димитрија свечано прослављен у Невесињу
Празновање је почело у спомен костурници поменом палим борцима. У сали СО Невесиње промовисан је зборник радова на тему: Митровданске Офанзиве. Један од излагача је био и еп. Атанасије чија сјећања на ратни период су записана у поменутом зборнику. Празнично вечерње служено је у Саборном Храму Вазнесења Господњег, које је молитвено предводио Владика Атанасије. У навечерје празника промовисана је и монографија Невесиња, која свједочи о богатом културном и историјском наслеђу овога краја.
Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ЗХиП Г. Димитрије, уз саслужење Еп. Атанасија, бројног свештенства наше Епархије и вјерног народа. Након Свете Литургије освећени су славски колачи у част Св. Димитрија, славе Борачке организације Републике Српске и града Невесиња. Ове године смо имали част и благослов да са нашим Епископом прославимо Његову крсну славу и имендан. Љепоти богослужења, својим појањем, су допринјели и чланови невесињског Црквеног хора „Св. Краљ Милутин“.
Празновање је завршено поменом испред споменика свим пострадалим борцима овога краја од „Невесињског Устанка“ до данас, и свечаном академијом у Дому Културе „Небојша Глоговац“, на којој су између осталих бесједили: Предсједник САНУ Србије г. Владимир Костић и Владика Димитрије.
Тонски запис бесједе предсједника САНУ г. Владимира Костића
Бесједа Епископа ЗХиП Димитрија
Поштовани изасланиче предсједнице РС г. Којићу, поштовани предсједниче бораца РС г. Савчићу, поштовани министри у Влади РС г. Ђокићу и г. Милуновићу, поштовани народни посланици, поштовани начелниче општине Невесиње г. Авдаловићу, поштовани предсједниче САНУ г. Костићу, драги борци, драге мајке, драга дјецо, браћо и сестре…
Поздрављајући вас у радости и поносу овог вишеструког празника и спомена који обиљежавамо у овом јуначком граду, Вашу пажњу и љубав бих обратио једном јеванђелском стиху и ријечи нашег Господа записаној код Апостола Јована: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јов. 12, 24)
Чини ми се да ове ријечи најбоље сажимају све оно што ми ове године и овога дана славимо и чему спомен вршимо. Све многородно и вриједно и у осамстогодишњој историји наше помјесне Цркве и у историји овога града и краја заснива се на саможртвеној љубави. Голготском жртвом нашег Спаситеља и у Његовој крви, коју је ради нашега спасења и спасења свега свијета и свих људи и народа, као човјек, пролио на Крсту, открива нам се шта значи бити Бог и ко је наш Бог, али исто тако и шта значи бити истински човјек створен по икони Његовој и ко су међу нама ти људи који слободно бирају да свој живот утемеље на таквој љубави Божијој. У знаку те највеће љубави која живот свој полаже за пријатеље (уп. Јов. 15,13) и ближње своје, браћу и дјецу своју, мајке и сестре своје, је и ово наше данашње сабрање и заједништво.
На шта год да обратимо пажњу, био то осамстогодишњи јубилеј, наши светитељи Сава и Димитрије или спомен на јунаке митровданских офанзива, једна иста стварност нам се открива пред очима.
Тако, гледамо на осамстогодишњи континуитет трајања наше помјесне Цркве и знамо да је у њега уграђена несебична пожртвованост, побожност, истрајност, мудрост и смирење безбројних наших архиепископа, патријараха, свештеника, монаха, честитих домаћица и домаћина, праотаца и праматера наших, све од времена првог епископа хумског Илариона чија је љетна резиденција или једно од сједишта било овдје, у Залому, крај Невесиња.
Гледамо на Светог Саву и опет та „љубав која не тражи своје“. Са царског двора у манастир, из манастира назад у своју отаџбину али опет не тражећи своје, него гледајући добро ближњих одриче се и свог архиепископства, зарад бољитка и даљег напретка Цркве. „Ради вас, саплеменика мојих – говори Свети Сава у дому Спасовом у Жичи (пред крунисање свога брата Стефана) – ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим саплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књигe живота (ср. 2 Мојс. 32, 32).“
За Светог Великомученика Димитрија, заштитника овога града, сви знамо да је мученички пострадао пошто као војвода Солунски није хтио гонити хришћане, већ је, насупрот томе, проповиједао и исповиједао Христа. Дивно је предање о томе како су први међу нама Србима и уопште Словенима постајали хришћани. Наиме, неколико вијекова након смрти светитеља, наши преци, још увијек многобожци, су у освајачком походу опсиједали Солун. Свети Димитрије се јавио на бијелом коњу и јахао зидинама града бранећи га али сваког кога би он ранио копљем, ранио би га и љубављу Христовом и тај човјек би постајао хришћанином.
Напослијетку, сјећајући се наше браће, пријатеља, отаца, познаника, суграђана и свих оних пострадалих у последњем рату, и свих оних који су ратовали за слободу у вијековима који су нам претходили, држећи се и чојства и јунаштва (пазећи и друге од себе и себе од других), не можемо да не осјетимо понос. Парафразирајући славног писца, Борислава Пекића, могли би смо рећи да су они „љубили земљу деце своје“, да би смо ми данас, њихова дјеца, могли у слободи љубити земљу „дедова својих“ и са љубављу се молити за њих. Међутим, то не значи издати пишчеву дубоку мисао о „гледању право а не иза себе“, већ то значи да из славних прошлих догађаја пренесемо искру која ће да освијетли наш будући пут и пут наших потомака, наше дјеце, за који се надамо и молимо да буде без ратова и страдања.
Због свега реченога, мислим да би било добро да ову јубиларну годину, осим за прославу, искористимо и за наше дубоко промишљање, преосмишљавање и преумљење. Да се трудимо да не останемо само на фразеологији и лијепим ријечима. Да у спољашњем миру, којим смо благословени, останемо саможртвени духовни ратници за сваку врлину и добро. У Старом Завјету су јубиларне године биле године опраштања, милосрђа, праведне прерасподјеле материјалних добара и међусобног отпуштања дугова; године покајног враћања поштењу и честитости, савјесности и радиности, године враћања другоме и превазилажења себичности, а тиме и социјалних разлика. Данас, опет, ми много тога доброг знамо, доступно нам је мноштво информација и знања али као да имамо мање развијене способности. Теоријски врло добро познајемо пребогато предање наше свете Цркве. Исто тако, демократске и правне системе који у развијеном свијету одлично функционишу. Ипак, наше способности за практично дјелање и њихову примјену у нашим условима остају упитне. Као да нам фали људскости и искрености, храбрости и одлучности да учинимо то дјело и напор искрене и нелицемјерне љубави која једина може наше способности и подстицати и стварати и тако мијењати стварност у којој живимо. О путу и странпутицама овог тешког али човјека достојног прегнућа говори нам и Достојевски кроз уста старца Зосиме: „Делатна љубав, кад се упореди са сањалачком љубављу – ствар је сурова и страхотна. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи; она чезне за тим да је сви посматрају. И збиља се иде дотле, да неко чак и живот жртвује, само да ствар не траје дуго, него да се што брже сврши, као на позорници, и да га сви гледају и хвале. А љубав делатна – то је посао и издржљивост…“
На ту скромност, истрајност и посао који је пред нама, подсјећају нас и завјетне ријечи, обновитеља наше вјере али и зачетника просвете и културе, права и медицине, миротворца каквог би свако вријеме потребовало и свевременог чувара наше савјести, Светог оца нашег Саве: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због маловременог живота не доврших“ и „што недостаје свршавајте испуњавајући“, јер „ми који љубимо Христа треба да чинимо дела вере… ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“.
Живјели. Христос васкрсе!