Бесједа предсједника САНУ г. Владимира Костића

Спадам у оне ретке Србе који не могу за себе да тврде да су им преци дошли, барем у случају моје породице, у пупак магичног троугла Старе, Суве и Сврљишких планина, током наших бескрајних сеоба са југа према северу, у бежању од агарјанских или каквих других зулума, који не могу за себе да тврде да су неким далеким пореклом са Косова и Метохије, Црне Горе или Херцеговине. Делом и стога што су нам породични континуитети испрекидани, заувек изгубљени и заборављени у страдањима… И што смо, попут нас који седимо у овој сали, изгледа претекли, па смо у радости због те просте чињенице олако заборављали све остало. Ја коначно једино памтим речи свог деде Милутина да смо ми Поповићи ”негде са Мораву”.

Па ипак, још као дете имао сам неку мутну представу превасходно из десетерачких песама да се негде доле налази ”земља Ерцегова”, да се у љутом кршу крију нека места, попут места Невесиње, у коме с времена на време, када нам се порција слободе смањи испод онога што смо спремни да отрпимо, пукне пушка, коју ћете из неких, локалпатриотских разлога ограничити називом ”Невесињска пушка”, несвесни да се њен прасак у свим нашим бунама, које немамо времена да наведемо, доживљавао и као заједнички. Пушка ка чијем су звуку неки високи, погрбљени људи хрлили као да их зове на славу, рођење детета или свадбу, а не на погибију. Памтим још и слике из опуса великог Паје Јовановића и његових епигона, на којима дедови уче унуке мачевању, а не писању, док мајке у тихој муци журно замичу ка херцеговачким збеговима, оне исте за које су ми Ваши земљаци причали да су у последњем рату умеле, упркос одмаклих година, да се и пушке лате. Дефинитивно сам међутим, постао потпуно свестан Херцеговине и Вашег менталитета женидбом са особом која великим делом вуче порекло из Ваших крајева.

И ево мене данас, убогог путника, туристе коме још само фотоапарат фали, да по први пут у свом сада нажалост дугом животу дођем у Херцеговину, кријумчарећи повелик товар осећаја кривице, 60.-так година након ових дечачких сновиђења. И шта видим? Да заиста негде доле постоји ”земља Ерцегова”, да постоји место Невесиње у коме, с времена на време пукне пушка, али да су овом посебном приликом неке жене и мушкарци, одиста у просеку за главу вишљи од мене, похрлили да на Митровдан обележе времена када се простор слободе морао освајати, давно, али и ту, скоро, да се присете оних који те свадбеса слободом, како их је називао Михајло Лалић, нису преживели. Код Вас уз звуке гусала, у крају одакле потиче моја породица уз гусле, али и уз трубе – држим да је то стога што је у нас музичка култура већа.

Госпође и господо, долазим испред једне националне институције, Српске академије наука и уметности, да Вас поздравим и подсетим, ако сте којим случајем заборавили, да је то и Ваша кућа. Да је не мали број људи из овог краја током својих животних путовања умео да заврши у тој кући пре свега због онога што су стигли да за живота ураде и испредњаче у свом времену. Има их и данас! A можда је управо данас и време да се боље упознамо. Стога, дозволите да Вам се представимо.

Историја САНУ почиње 7. новембра 1841. године када је основано Друштво српске словесности (ДСС) са циљем да проучава српски језик и на њему пропагира науке. „Учено Србско Друштво“, за које се још 1833. године залагао Димитрије Тирол, васпитач синова кнеза Милоша, није тада основано јер је кнез, као апсолутистички владар, одлучио да за то још нема услова. Након абдикације кнеза Милоша (1839), за владе његовог другог сина, кнеза Михаила, дошла је нова иницијатива 1841. године да се формира Учено друштво, „по примеру други просвештени држава“, коју су поднели Јован Стерија Поповић, професор природног права, и Атанасије Николић, професор математике. Због јачања либералне струје у ДСС, која је била критички усмерена према владајућем режиму, Друштво је суспендовано јануара 1864. године. Његов рад је настављен 29. јуна исте године оснивањем Српског ученог друштва (СУД) које је наставило послове на прикупљању и објављивању докумената о српској историји, географији и етнографији.

Чланови Друштва нису се слагали међу собом ни око основног задатка (ипак је то српско друштво), а дошли су у сукоб и са Министарством просвете, па је његов рад обустављен, а мимо Друштва је основана Српска краљевска академија 1886. године, од незнатног дела његовог бројног чланства. Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. године, а први председник био је Јосиф Панчић и секретар Јован Жујовић. У периоду од шест година (1886–1892) деловали су и Српско учено друштво и Српска краљевска академија, да би се коначно спојили након периода који је био обележен честим несугласицама.

После Другог светског рата званичан назив Академије промењен је у Српска академија наука, а од 1960. године у Српска академија наука и уметности (САНУ). Поделу на стручне академије заменила је подела на одељења, којих данас има осам.

У дугом периоду у САНУ деловало је око 1400 академика. Данашња Академија има 135 чланова (102 редовна и 33 дописна). И, уверавам Вас, још увек служи својим циљевима.

Госпође и господо,

где год се нађем на српским просторима питају ме као да ја знам одговор на то питање које и мене мучи: има ли будућности за нас? У нашој средини и народу монументалних закашњења, остајао сам запањен брзином и мисионарском посвећеношћу којом су понекад поједини српски интелектуалци та цивилизацијска кашњења смањивали, не нужно у сагласности са традиционализмом и конзервативношћу друштва у коме су деловали. Друга фасцинација везана је за свест неписмених српских устаника од пре два века да су нам у изградњи државе и друштва можда и више од хероја у којима нисмо оскудевали, потребни мудри, вредни, образовани и посвећени људи. Они су и у својим патриотским заносима увиђали да се, да парафразирам Ђуру Даничића, за отаџбину може погинути и у раду.

Нема сумње да живимо у неизвесним и ненаклоњеним временима. Социолог Зигмунт Бауман савремено доба карактерише називом „флуидно друштво“, које свој облик поприма доласком постмодерне, са кризом „великих нарација“ које су сматрале да човечанству могу да наметну одређени поредак. Постмодернизам, сада већ на заласку, се посветио „новим лудичким и ироничним интерпретацијама прошлости“, а на различите начине се укрстио и са нихилистичким поривима и антиинтелектуализмом. Међу карактеристикама „флуидног друштва“ су криза државе, криза идеологија, са последичном кризом партија и уопште, „заједничких вредности које би омогућиле појединцу да се осети делом нечега што одражава његове потребе“, упућујући појединца на „немилосрдни индивидуализам“. Ако је већ изгубљена вера у „велике нарације“, појављују се као карактеристика времена тзв. „гневни покрети“ (повремено неуспешно маскирани у провизорне костиме конфесионалних ортодоксија, светих национализама и псеудоидеологија). Они знају шта неће, али не знају шта хоће – њихова дејственост се временски, али ни са гледишта правца деловања, не може предвидети! И појединци и само друштво постепено су навикнути на привременост. Али, шта када привременост прође?

Подсетићу Вас на вредносне компоненте којима Сигмунд Фројд одређује испуњене, целовите и, да не банализујем, срећне личности: способна да воли и да ради! Са друге стране Ерих Фром сматра да су рушилаштво, конформизам и ауторитативност три основна начина путем којих се испољава неспособност особе да се развије као целовита и аутономна личност у друштву. Талмон замера сваком месијанству то, што оно производи духовну једнобразност. Све досадашње искуство сведочи да друштвени напредак настаје услед сукоба супротних мишљења. Једнобразност доноси собом устајалост и учмалост, и зато је добро само оно јединство које не искључује разноврсност. Стога, не трчимо за сваком заставом само у нади да ћемо тамо добити своје мишљење – изграђујмо га сами и будимо одговорни за њега.

Увређени због свих неправди које су нам чињене и које нам се чине, полако се затварамо у своју кулу од слоноваче и лижемо своје ране. Али, наша изолација ће бити коначни тријумф наших противника. Стога, поотварајмо врата и прозоре наше куће и учимо и од различитих! Готово све предрасуде Homo sapiensa проистичу из Фројдовског нарцизма малих разлика: када Вам се намеће принцип различитости, пробајте да изградите контрапункт – принцип сличности. Није изненађујуће колико смо различити, шокантно је колико смо слични!

Дужност нам је да будемо отворени за сваку врсту изазова – посебно за културне изазове. Поносни на свој идентитет, отворених очију треба да гледамо око себе, упознајемо друге ставове и културе, учимо стране језике – то ће само обогаћивати и учвршћивати наш идентитет. Само примитивизам има привилегију да се сматра јединим, непромењљивим, аутентичним и супериорним.

Из генерације у генерацију, мали и рањиви, страсно прижељкујемо да нас неко воли и штити. А то је краљевски пут у разочарање. Љубав је билатерална привилегија појединаца – када су у питању колективне љубави постајем скептичан. Време је за генерације које ће, уз нешто виталног егоизма и не мање виталног цинизма, научити да воле и поштују саме себе, да разумеју сопствене интересе и циљеве. Да би поново уместо самосажаљења и њеног непријатног пратиоца, самопорицања, били „кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати“.   

На нашим просторима се исувише дуго живи у паралелним, подељеним и супростављеним световима који се често и не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају. Академик Душко Ковачевић написао је књигу о 20 наших подела, не инсистирајући злокобно да је списак исцрпљен. У post scriptumu сваког од 20 поглавља упорно понавља: „Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо се и, до бола, нервирамо.“ Међусобно се неуморно и до истраге потказујемо и „ћерамо“, оптужујемо за издаје и мањак правоверности, изгубљени на обронцима четврте индустријске револуције у својим дилувијалним и идеолошким суровостима и примитивизму, иако смо успут заборавили због чега смо заправо кренули једни на друге и које то вође беху. Дајте да се присетимо Атине и Перикла из Историје Старих Грка Милоша Ђурића: „Када је једном на тргу некакав безобразан и неотесан човек цео дан псовао и грдио Перикла, он је ћутке подносио и при томе чак свршавао некакав хитан посао. Увече се спокојно враћао кући, а онај га човек пратио, вичући за њим свакојаке погрде. А кад је хтео да уђе у кућу – био је већ мрак – нареди једном слузи да узме буктињу и да тога човека одведе и испрати кући.“ Паметна власт, али и јавност постаје нешто просвећенија када схвати да су јој личности које различито мисле потребније и корисније од организованих гомила које попут каквих мантри изговарају речи и реченице које не носе никакав ризик, никакву сумњу и никакву различитост. Или како је Јован Стерија Поповић исказао у стиховима који се и данас могу потписати са непромењеном сигурношћу: „Ко преза роду истину рећи, худ је да народ учи“. И то је верујем права мера патриотизма! Јер од нас, овакви какви смо, бољи су и већи само они који су свесно ”прешли преко сопственог леша” и пред којима, дозволићете ми, ја данас спуштам главу.

На крају усредсредићу се на онога који је десетерац не само записао, већ омогућио да га и ми читамо, Вука Стефановића Караџића. Бога Хефеста, који се умешао у свађу родитеља, Зевса и Хере, отац у гневу баца са Олимпа на земљу када постаје хром. Историчар Арнолд Тојнби духовито констатује да је, да би се у том бизарном, суровом и ирационално острашћеном дому богова одржао, онако хром, морао себе да учини потребним или још прецизније, неопходним и неизбежним. И тако, док су остали богови време проводили разиграни у сталним сукобима, сучељавањима својих сујета, марионетским и безосећајним играма са смртницима или фриволности блуда, у Хефестовој надлежности били су занати без којих се није могло. Наравно, исправна је Ваша замерка да се служим натегнутом симболиком, али је хромост Вука у Пантеону наше културе и не само културе, и не само српске, можда значајнија од Хефестове хромости међу мени лично не нарочито симпатичним грчким божанствима. Вук је нама колективно сковао оружје преживљавања и идентитета. Како сам каже: „Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо.. као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком.“ Тешко је од ових његових речи наћи бољу апотеозу интелектуалном деловању! Истина, он претходним речима додаје и: „Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена…“, али то више није предмет мог обраћања и одвукло би нас на другу страну. Део објашњења Вуковог става крије се у казивањима Ђуре Даничића: „Бијах још млад. Гледајући ону нашу борбу око језика и правописа, ја помишљах да је племе наше обезумило и да од нас неће бити никад ништа. Једног дана, кад ми глава бијаше пуна таквих црних мисли, сједох и написах Вуку писмо у ком исповједих да се не надам ничему, да од наше књиге нема ништа, јер ми се чинило да нема ништа од памети нашег народа! Не прође неколико дана, а ево од Вука писма. Отворим га и имам шта и видјети! Старац сијева као жива ватра: „Зар ти, тако млад, здрав, који имаш вијек пред собом, наричеш као кака баба плакалица? Шта је остало за мене, овако стара и хрома? И ја још стојим и радим што мислим да треба? Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти!“

Где ћете лепше Митровданске поруке! И додао бих, поуке!

Бесједа Епископа ЗХиП Димитрија

Поштовани изасланиче предсједнице РС г. Којићу, поштовани предсједниче бораца РС г. Савчићу, поштовани министри у Влади РС г. Ђокићу и г. Милуновићу, поштовани народни посланици, поштовани начелниче општине Невесиње г. Авдаловићу, поштовани предсједниче САНУ г. Костићу, драги борци, драге мајке, драга дјецо, браћо и сестре…

Поздрављајући вас у радости и поносу овог вишеструког празника и спомена који обиљежавамо у овом јуначком граду, Вашу пажњу и љубав бих обратио једном јеванђелском стиху и ријечи нашег Господа записаној код Апостола Јована: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јов. 12, 24)

Чини ми се да ове ријечи најбоље сажимају све оно што ми ове године и овога дана славимо и чему спомен вршимо. Све многородно и вриједно и у осамстогодишњој историји наше помјесне Цркве и у историји овога града и краја заснива се на саможртвеној љубави. Голготском жртвом нашег Спаситеља и у Његовој крви, коју је ради нашега спасења и спасења свега свијета и свих људи и народа, као човјек, пролио на Крсту, открива нам се шта значи бити Бог и ко је наш Бог, али исто тако и шта значи бити истински човјек створен по икони Његовој и ко су међу нама ти људи који слободно бирају да свој живот утемеље на таквој љубави Божијој. У знаку те највеће љубави која живот свој полаже за пријатеље (уп. Јов. 15,13) и ближње своје, браћу и дјецу своју, мајке и сестре своје, је и ово наше данашње сабрање и заједништво.

На шта год да обратимо пажњу, био то осамстогодишњи јубилеј, наши светитељи Сава и Димитрије или спомен на јунаке митровданских офанзива, једна иста стварност нам се открива пред очима.

Тако, гледамо на осамстогодишњи континуитет трајања наше помјесне Цркве и знамо да је у њега уграђена несебична пожртвованост, побожност, истрајност, мудрост и смирење безбројних наших архиепископа, патријараха, свештеника, монаха, честитих домаћица и домаћина, праотаца и праматера наших, све од времена првог епископа хумског Илариона чија је љетна резиденција или једно од сједишта било овдје, у Залому, крај Невесиња.

Гледамо на Светог Саву и опет та „љубав која не тражи своје“. Са царског двора у манастир, из манастира назад у своју отаџбину али опет не тражећи своје, него гледајући добро ближњих одриче се и свог архиепископства, зарад бољитка и даљег напретка Цркве. „Ради вас, саплеменика мојих – говори Свети Сава у дому Спасовом у Жичи (пред крунисање свога брата Стефана) – ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим саплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књигe живота (ср. 2 Мојс. 32, 32).“

За Светог Великомученика Димитрија, заштитника овога града, сви знамо да је мученички пострадао пошто као војвода Солунски није хтио гонити хришћане, већ је, насупрот томе, проповиједао и исповиједао Христа. Дивно је предање о томе како су први  међу нама Србима и уопште Словенима постајали хришћани. Наиме, неколико вијекова након смрти светитеља, наши преци, још увијек многобожци, су у освајачком походу опсиједали Солун. Свети Димитрије се јавио на бијелом коњу и јахао зидинама града бранећи га али сваког кога би он ранио копљем, ранио би га и љубављу Христовом и тај човјек би постајао хришћанином.

Напослијетку, сјећајући се наше браће, пријатеља, отаца, познаника, суграђана и свих оних пострадалих у последњем рату, и свих оних који су ратовали за слободу у вијековима који су нам претходили, држећи се и чојства и јунаштва (пазећи и друге од себе и себе од других), не можемо да не осјетимо понос. Парафразирајући славног писца, Борислава Пекића, могли би смо рећи да су они „љубили земљу деце своје“, да би смо ми данас, њихова дјеца, могли у слободи љубити земљу „дедова својих“ и са љубављу се молити за њих. Међутим, то не значи издати пишчеву дубоку мисао о „гледању право а не иза себе“, већ то значи да из славних прошлих догађаја пренесемо искру која ће да освијетли наш будући пут и пут наших потомака, наше дјеце, за који се надамо и молимо да буде без ратова и страдања.

Због свега реченога, мислим да би било добро да ову јубиларну годину, осим за прославу, искористимо и за наше дубоко промишљање, преосмишљавање и преумљење. Да се трудимо да не останемо само на фразеологији и лијепим ријечима. Да у спољашњем миру, којим смо благословени, останемо саможртвени духовни ратници за сваку врлину и добро. У Старом Завјету су јубиларне године биле године опраштања, милосрђа, праведне прерасподјеле материјалних добара и међусобног отпуштања дугова; године покајног враћања поштењу и честитости, савјесности и радиности, године враћања другоме и превазилажења себичности, а тиме и социјалних разлика. Данас, опет, ми много тога доброг знамо, доступно нам је мноштво информација и знања али као да имамо мање развијене способности. Теоријски врло добро познајемо пребогато предање наше свете Цркве. Исто тако, демократске и правне системе који у развијеном свијету одлично функционишу. Ипак, наше способности за практично дјелање и њихову примјену у нашим условима остају упитне. Као да нам фали људскости и искрености, храбрости и одлучности да учинимо то дјело и напор искрене и нелицемјерне љубави која једина може наше способности и подстицати и стварати и тако мијењати стварност у којој живимо. О путу и странпутицама овог тешког али човјека достојног прегнућа говори нам и Достојевски кроз уста старца Зосиме: „Делатна љубав, кад се упореди са сањалачком љубављу – ствар је сурова и страхотна. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи; она чезне за тим да је сви посматрају. И збиља се иде дотле, да неко чак и живот жртвује, само да ствар не траје дуго, него да се што брже сврши, као на позорници, и да га сви гледају и хвале. А љубав делатна – то је посао и издржљивост…“

На ту скромност, истрајност и посао који је пред нама, подсјећају нас и завјетне ријечи, обновитеља наше вјере али и зачетника просвете и културе, права и медицине, миротворца каквог би свако вријеме потребовало и свевременог чувара наше савјести, Светог оца нашег Саве: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због маловременог живота не доврших“ и „што недостаје свршавајте испуњавајући“, јер „ми који љубимо Христа треба да чинимо дела вере… ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“.

Живјели. Христос васкрсе!

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin