НОВЕ КЊИГЕ: “КУЛТУРА СРБА У ДУБРОВНИКУ 1790-2012” СПОМЕН ДУБРОВАЧКИМ ПОДВИЖНИЦИМА

Из ризнице српске православне цркве Св. Благовјештења у Дубровнику

Велика дворана Музеја икона

Навикнут на уобичајену праксу да се и бољи каталози уз поједине изложбе састоје од по свега неколико листа, човјек се изненади кад се једно обимно капитално дјело националне културе сврста у ту категорију публикација. То се догодило прошлог љета кад је у Београду, уз изложбу експоната из ризнице Дубровачке православне цркве Св. Благовештења, објављен луксузни каталог од 430 страница великог формата у заједничком издању Српске православне црквене општине Дубровник и Архива Србије Београд.

И други парадокс је у томе што ријеч каталог асоцира на нешто пригодничарско, привремено, чија се актуелност обично везује за трајање манифестације коју прати. Овом дјелу је осигурана дуговјечност не само по том што први пут расвјетљава занимљиву тематику него и по томе што је рађено акрибично, систематично и сакупљена грађа је научно обрађена.

У изради монографије учествовала је бројна екипа стручњака разних профила већином из Дубровника и Београда. У њој је избјегнута она пристрасност третирања материје у зависности од националне и вјерске припадности аутора, карактеристична за савремено приказивање прилика у мултиетничким заједницама. За потврду те тврдње довољно је казати да су бар половину текстова у каталогу написали стручњаци хрватске националности, а највише дубровачки историчар умјетности Иво Виђен.

Опчињен чарима Дубровника, владика Григорије је у надахнутој уводној ријечи интонирао комплексан приступ обрађеној материји. Протоставрофор Горан Спаић, актуелни дубровачки парох, својим прилозима продужио је традицију својих претходника Ђ. Николајевића, Н. Милаша и Рада Вукомановића, који су оставили незаобилазна свједочанства о дубровачком православљу. Он не само што је један од два главна и одговорна уредника монографије него је и организатор сакупљања и проучавања грађе, писац текстова, организатор деликатне и сложене обнове и рестаурације велике црквеноопштинске непокретне и покретне имовине и аутор фотографија.

Његово виђење положаја православаца у Дубровачкој републици донекле се разликује од уобичајеног третмана овог питања у српској историографији јер он има разумијевања за изузетно рестриктивну политику дубровачких власти према православљу, која је посљедица и њиховог турског подаништва. Наводи како су дубровачке власти ипак тајно толерисале православне обреде, па чак и скривале посљедњег пећког патријарха пред турском потјером. Дуго послије пропасти српске средњовјековне државе, којој су Дубровчани били обавезни да плаћају трибут за уступљени Пељешац, они су, из моралних разлога, ту обавезу испуњавали према манастиру Хиландару све до пропасти своје републике.

Екипа београдских стручњака на челу са Мирославом Перишићем, директором Архива Србије, освијетлила је многа питања српскоправославне заједнице у Дубровнику. Међу њима се истиче Јелица Рељић, уредница каталога, која је, уз своја архивска истраживања, описала разноврсну активност дубровачких српских просвјетних, културних и добротворних друштава. Ирена Арсић, од раније позната ауторка књига о православним сакралним објектима у Дубровнику, описала је дубровачке српске школе.

Књига се, срећом, не ограничава само на изложене и описане умјетнине из црквене ризнице, што би се могло закључити из њеног поднаслова, него је у њој представљен 220-годишњи успон и пад српскоправославне заједнице у граду Св. Власија. Досељавање младића из залеђа који, већином, нису имали шта друго понудити у граду него своју голу снагу, њихово сналажење у сасвим новој средини, спорије или брже економско јачање њих и њихових потомака, борба за очување свог националног и вјерског идентитета, политичко и културно уздизање до неслућене висине и, на крају, расап – све се то оцртава из описаних експоната сакупљених из музеја, архива и других научних институција од Трста, Загреба, Сплита, Новог Сада, Београда, Дубровника, па и Требиња, као и из приватних збирки.

Српскоправославна заједница у Дубровнику почела се организовати крајем 18. вијека, у вријеме кад је Дубровачка република била на издисају. Падом града под француску, а затим аустријску власт, било је олакшано усељавање и некатоличког становништва из залеђа. Већином су то били физички радници, слушкиње, а било је и занатлија (нпр. златари са Загоре требињске), о чему пише Маријан Сиврић, ранији директор Требињског музеја.

Једино су с капиталом досељавали мостарски трговци и занатлије, склањајући се од куге 1814-1816. Више породица из те заједнице уздигло се својом економском моћи, задужбинарством и културом: Бердовић, Бошковић, Марић и Милишић из требињског краја, Ћоровић из Љубиња, Алексић и Опуић из Стоца, Бравачић, Мичић и Шкуљевић из Мостара, Тошовић из Фоче, Барбић из Боке, за Ковачевиће се не зна поријекло због њихове бројности…

Црква Св. Благовјештења

Српска црквена општина у Дубровнику располагала је великом покретном и непокретном имовином, која је добрим дијелом сачувана до данас. Уз сакралне објекте – цркве Св. Ђорђа на Посату поред Минчете (1800), Св. Михаила на Бонинову (1837) и Св. Благовјештења у граду (1877) и гробља на Посату и на Бонинову, имала је 6 импозантних палата у Старом граду: 3 из 16. и 3 с краја 17. или почетка 18. вијека, као и задужбине Ковачевића и Констатиновића на Посату, у којима је било сиротиште.

У Архиву је сабрана велика грађа, како из Црквене општине, тако и из угашених српских институција – из школа, пјевачког друштва „Слога“, дубровачке „Матице српске“ и сл. Ту се чува и посланица Исаија, игумана манастира Тврдоша, српском народу за помоћ у намјераваној обнови разрушеног манастира, писана на пергаменту и илуминирана почетком 18. вијека. У Музеју икона, формираном почетком 50-их година прошлог вијека у палати Бонда, сабрано је стотинак светачких живописа различитог поријекла и велике вриједности.

У својој студији о иконама уопште, Аника Сковран је приказала историјат православне иконографије, њене центре и карактеристике, укључујући у њих и дубровачки фонд. У прилогу, уз квалитетне репродукције, описала је и анализирала 33 иконе из временског раздобља од грчке Никопеје из 15/16. вијека до Св. Стефана Атанасија Поповића из 1920.

У Ризници цркве Св. Благовјештења налази се велики број скупоцјених црквених утвари и завјетних дарова (описале А. Сковран, К. Гагро, Р. Анђус, Б. Цинцар-Костић). У богатој библиотеци, смјештеној у палати Бонда, налазе се разноврсне књиге на разним језицима. Пажњу нам привлачи Нови завјет, издан у Кијеву 1703, који је прво био у власништву патријарха Арсенија Трећег, затим епископа будимског Викентија, потом га је на лицитацији добио Евтимије, игуман манастира Кувеждин, од кога га је купио тршћански трговац Петар Паликућа и поклонио дубровачкој православној цркви 1803. (описао протојереј Славко Зорица).

Богатство Дубровачке црквене општине највећим дијелом потиче од поклона њених добротвора и задужбинара са разних страна, а највише од земљака из Трста и богатих Дубровчана. Изгледа да је најшире руке био Сплићанин Константин Вучковић који је завјештао 160.000 фјорина за оснивање и рад Матице српске у Дубровнику. (О висини тог прилога најбоље говори да је компликована изградња цркве Св. Благовјештења стајала 110.000 фиорина.) Од Дубровчана најпознатији задужбинари су били Бошковићи, поријеклом Укропине из Требињске површи, заслужни за изградњу цркве Св. Благовјештења и оснивање и рад женске српске школе и за пјевачко друштво „Слога“.

Многи угледни Срби су забиљежени као дародавци Црквене општине: Пјесник Петар Петровић Његош је поклонио иконе и књиге, Алекса Шантић своје књиге, библиотеку Димитрија Милаковића поклонио је његов брат Јово (уз репродукцију Милаковићевог портрета остало је празно мјесто гђе се уписује мјесто рођења: Јасеница-Луг). За изградњу цркве и гробља на Бонинову сакупљани су новчани прилози грађана, који су износили од 1 до 520 фјорина, укупно 9.332 фјорина.

У Дубровнику је деловало више умјетника значајних и на ширем националном простору. Иво Виђен је свестрано окарактерисао личност и дјело значајног дубровачког и југословенског ликовног критичара, историчара умјетности и галеристе Косте Страјнића (1887-1977). У приказу Драгана Дамјановића, на извјестан начин је рехабилитован Атанасије Поповић (1885-1948), сликар одрастао у Требињу, коме је ранија критика пребацивала конзервативизам и неуклапање у нове правце. Уз велики број репродукција његових дјела, потврђен је његов неоспоран таленат, који је нарочито дошао до изражаја у монументалној композицији Посљедње вечере на тријумфалном луку изнад апсиде дубровачког храма.

Ерудита и ентузијаста Владимир Бердовић (1906-1980), син досељеника из Врпоља љубомирског, био је истакнут композитор и диригент. По задужбини сиротишта Костадиновић, Милева Костадиновић рођ. Опуић (1858-1939) позната је била и као композитор често извођених и издаваних клавирских композиција. Из текста дубровачко-загребачког театролога Хрвоја Иванковића изронио је задивљујући лик пјесника, драмског писца, есејисте, путописца, преводиоца и бунтовника Милана Милишића (1941-1991), чија је трагична смрт досад више интригирала његове биографе и критичаре неголи његово импозантно дјело.

Књига је веома интересантна за становништво из најближег дубровачког залеђа јер се у њој, поред познатих личности, помиње на стотине имена са карактеристичним требињским презименима, да споменемо само неколико из два списка приложника: Аничић, Башић, Бубало, Вукановић, Вулетић, Галић, Герун, Гркавац, Дамјановић, Дерикучка, Драшковић, Дучић, Ђерић, Јакшић, Јелачић, Кнежевић, Куртовић, Лакић, Лончар, Љубибратић, Мандић, Мариновић, Медар, Милаковић, Мрав, Нинковић, Обрадовић, Одавић, Памучина, Перовић, Петковић, Правица, Прњат, Путица, Рајковић, Реџо, Секуловић, Тица, Томовић, Тупањанин, Чучковић, Шкеро и многи други.

Поред српске заједнице обухваћене Православном црквеном општином, у Дубровнику је током 19. и почетком 20. вијека постојао и веома јак покрет Срба католика, који је предводила дубровачка друштвена елита, властела, па и угледни католички свештеници (Матија Бан, Медо Пуцић, Перо Будмани, И. Антун Казначић, Иво и Лујо Војновић, Антун Фабрис, Кристо Доминковић, Милан Решетар, Перо Чингрија, Вид Вулетић-Вукасовић, Франо Геталдић Гундулић, Антун Пуљези, дум Иван Стојановић, затим Цавтаћани Влахо Буковац и Валтазар Богишић и многи други).

Сарадња двију српских заједница дошла је нарочито до изражаја у културно-забавним активностима. Заједнички су уређивани часописи Словинац, Дубровник, Срђ, Глас дубровачки, Наше море, Дубровачка трибуна и др. који су штампани ћирилицом и латиницом). У српским штампаријама издаване су књиге аутора обје вјероисповијести.

Фочанка Василија Тошовић (1824-1895) „јединствен је примјер способне и самосталне пословне жене у 19. вијеку“, како наводи Иво Виђен, биограф истакнутих дубровачких православаца. Кад се удала за књижара Јова Лаиновића, није се знала ни потписати. Након скоре мужеве смрти, сама је наставила вођење књижаре и покренула штампарију. Ангажовала је загребачког типографа Драгутина Претнера, са којим се прво уортачила, а касније су и склопили брак. Током дужег периода издали су већи број књига, нотних записа и разледница. У исто вријеме врло је активна била Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића. Дубровачки Срби обје исповијести заједенички су ђеловали у културно-умјетничким и спортским друштвима: Народној штионици, Дубровачкој грађанској музици, Пјевачком друштву „Слога“, Српском гимнастичком друштву „Душан Силни“…

Покрет дубровачких Срба католика спласнуо је послије Првог свјетског рата, а и заједница православних Срба је десеткована у ратовима током 20. вијека. Њихова прошлост и оставштина приказаним ђелом истргнута је из заборава у спомену достојном дубровачких подвижника.

Саво Пујић

Извор: Глас Требиња

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin