Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч  –  књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери  како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере.

Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење,  понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне  су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи:

„Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа…

…Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум…

….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене…

Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима.

У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари  кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем,  свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то  да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији.

Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања  о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5).

Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана:

„Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“.

Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом.

Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал  „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену-  замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно).

Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре,  позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм  и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору:

 „ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави.

Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно  дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања.

„Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“.

Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао.

Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и  треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања.

Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје.

Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога  Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме,  а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави.

Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима.

За уредништво Видослова
Дражен Тупањанин

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin