Светосавске свечаности у долини Неретве

Светосавске свечаности у долини Неретве (от)почеле су 26.јануара, светосавским рецитацијама у Бијелом Пољу, Благају, Житомислићу и Чапљини. На сам дан празника, служене су свете литургије. У суботу, 1.фебруара, почело је друго полугодиште Просвјетине школе српског језика, историје, културе и појања. Истог дана, након наставе, одржана је Светосавска академија је у Народном позоришту у Мостару, у 12ч. Академију су отворили ђаци који похађају православну вјеронауку у долини Неретве, уједно и ђаци Просвјетине школе. Сви углас су као једно отпјевали химну свом заштитнику светом Сави. Након тога, светосавску бесједу веома надахнуто говорио је свештеник Душко Којић. Гости наше академије били су ученици из Гацка који су одиграли представу „Из времена у вјечност“, по сценарију и режији њихове вјероучитељице Иване Хрњез. Светосавске свечаности нисмо могли завршити на љепши начин – светом Литургијом, у недјељу 2.фебруара, светосавским рецитацијама у старој цркви и у наставку са Шантићевом светосавском литијом. Свети оче Саво, моли Бога за нас!

 

БЕСЈЕДА О САВИНДАНУ

Драга дјецо, поштовани наставници, браћо и сестре, сабрао нас је Господ око имена најљепшег принца српскога рода. Како да приђемо овом принцу да би га разумјели у свој његовој необичности и чудесности? Помоћи ће нам познати Егзиперијев „Мали принц“. Тај принц се једном приликом сусрео  са трговцем савршеним пилулама које гасе жеђ и у разговору са њим сазнао да ако прогута по једну пилулу недјељно више неће осјећати потребу за пићем и тако ће по прорачуну стручњака уштедјети недјељно педесет и три минута. Сазнавши све ово „Мали принц је“ упитао трговца шта људи раде са тих педесет и три минута, на шта му је овај одговорио да раде шта желе. Сусрет принца и трговца завршен је принчевом констатацијом: „Када бих ја имао педесет и три минута сасвим лагано упутио бих се неком извору“.

Свако од нас, ко се сасвим лагано на САВИНДАН упутио на Свету Литургију, оставивши ужурбаност свога живота, можда и не знајући, послушао је глас Малог принца и сасвим лагано пошао на извор. Пошао је на тај извор читавим својим бићем прије осам вијекова, овај принц кога данас прослављамо. Он је својим избором начинио од себе извор свом роду. Начинивши тај необични избор и изабравши овај извор у својој младости и опредијеливши се да  његово пиће буде једина истински „жива вода“ коју једино може дати Христос Бог наш, принц Растко постао је Свети Сава. А Свети Савва је један од оних ријетких људи у историји човјечанства пред којим кад се застане просто се занијеми.

И ево данас, осам вијекова након Саве постављамо питање: Зашто је Свети Сава најважнија личност нашег рода кроз вијекове? Не би било довољно да кажемо како је он највећи и најбољи зато што је био Немањин син, зато што је издејствовао аутокефалност наше цркве, зато што је био монах и епископ, зато што је био мудар, паметан и вриједан, лијеп, харизматичан, побожан и храбар. Сви ови одговори, иако тачни, нису довољни, јер у нашем народу је било и много других таквих. У чему је онда тајна лика Светог Саве? Једна димензија Савине личности која је била пресудна да он постане крајеугаони камен нашег постојања јесте његово вољно распеће кроз посвећеност светој идеји, а та света идеја јесте крст саткан од потребе да жртвује себе за друге и жеље да у свој народ уведе ред и поредак.

С тим планом и програмом напушта двор, узима подвиг и с том намјером он пише и преводи типике, бесједе и житија  и законоправило које је уређивало како црквени, тако и грађански живот. Иако је, дакле, хришћанство несумњиво имало коријена на нашим просторима и прије Светог Саве, иако се за Јеванђеље у овим крајевима чуло још у вријеме апостола, а поготово у вријеме светих мисионара Ћирила и Методија, Свети Сава први организује Цркву распоређујући епископе и свештенике кao маслине, свој народ уграђује у Литургију, у небеску гозбу.

На друштвеном плану он се бавио двјема најважнијим дјелатностима за живот једне заједнице – просвјетом и медицином. Због тога је, по мом дубоком увјерењу, Сава Немањић показао да је његова визија била далекосежнија од визије свих других великих духова који су постојали и постоје у нашем народу.

Један мудрац нашег доба је рекао: Ако би данас Свети Сава дошао у Црну Гору, своју постојбину, у Херцеговину, своју земљу хумску, у Босну и Србију, своју отаџбину – видио би да ни послије толико вијекова његова визија није остварена, али да је и сада, као и тада, најважније управо оно за шта се и он борио: ред, поредак, право и правда, просвјећивање и лијечење људи.

Није залуд Свети отац Јустин Поповић, шездесетих година прошлог вијека, говорио да је широм наших земаља пободен: „Крст и на њему распет свети Сава“. Видио би Свети Сава како га ми на данашњи дан свечано прослављамо, нарочито вербалистички, али нисам увјерен да би једног таквог прегаоца наше слављење и похвале њему у част саме по себи обрадовале. Сигуран сам да би нас питао зашто влада безакоње, зашто нема довољно реда, зашто се не трудимо довољно у црквама, школама, болницама, и оно најважније и најболније за Светога Саву и тада и данас – Зашто су браћа љубоморна једни на друге. Зашто се браћа свађају и мрзе? Некако сам увјерен, браћо и сестре, да би се Свети Савва у винограду који је лично засадио осјетио дошљаком.

Но, да не бисмо све гледали само са тамније стране, послије ових опомињућих ријечи имам потребу да, као један од вас, и као неко ко служи Божанствену Литургију, не понављам већ много пута изречене ријечи о томе ко је био Свети Сава и шта је све радио јер би то много трајало. Насупрот томе, покушаћу да, у духу светога Саве кажем и предложим да бисмо могли више да радимо на себи и на другима, не бисмо ли наша земља, наш град и ми сами макар мало заличили на онакво мјесто и људе каквим нас он жели видјети. Срећна слава!!!

свештеник Душко Којић