Мостарски парох Радивоје Круљ на литији у Бару
У Бару, древноме граду на црногорској обали, у којем вијековима сложно живи становништво различитих вјероисповијести и народности, православни, римокатолици и муслимани и у којем добросусједски односи никада нису нарушени, сваког четвртка и неђеље организују се литије градским улицама на којима десетине хиљада православних вјерника од Владе Црне Горе тражи повлачење Закона о слободи вјероисповијести којег сматрају дискриминаторним и уводом у отимање имовине Митрополије црногорско-приморске од стране актуелне црногорске власти.
У литијама се православним вјерницима придружују и многи грађани других вјероисповјести. Овога четвртка, литију градским улицама предводио је мостарски парох, протојереј Радивоје Круљ који је том приликом изрекао дирљиву проповијед о потреби праштања и помирења у цијелом региону коју доносимо у цјелости.
“Драга браћо и сестре, драги Барани, који сте со и свјетлост овог дивнога и древнога града, који се још у средњем вијеку, у доба Војисављевића и Немањића, па и у доба Османског царства и доба владавине нашега господара, краља Николе, увијек дичио комшијским односима пуним љубави између људи различитих народности и вјероисповијести. Браћо и сестре, ја Вам долазим из једнога таквог сличног града.
Из Мостара, града пјесника Алексе Шантића, чија се светосавска и видовданска етика никада није срозала у мржњу, него је увијек грлила другога и другачијега и поручивала му да остане ту с нама и ми с њим. Долазим Вам из, још увијек рањеног Мостара, гђе наша мала повратничка заједница обнавља Храм Свете Тројице, а чији су приложници грађани Мостара свих вјероисповијести и етничких група.
Ми смо браћо и сестре прије неки дан улицама нашега дивнога Мостара одржали литију вама у знак подршке. Први пут након Другог свјетског рата прошла је крстоносна литија улицама нашега града без и једног инцидента, без и једне ружне ријечи. Људи су нам чак махали, руковали се.
(Шантићева светосавска литија)
Мени је срце пуно браћо и сестре што вам из једног таквог Мостара вечерас преносим поруку мира и љубави, овом нашем, по свему братском граду. И тако бих волио да могу пружити руке и све вас загрлити и сјединити у једну људску литију, један заједнички људски ход помирене браће.
Али исто тако с овога битнога мјеста, у овом тренутку када од неправде бранимо оно што су наши преци вијековима, Бога ради дизали, морамо Вама браћо наша послати и једну важну поруку.
Исту ону поруку, која ме је необично дирнула и обрадовала, а послао је наш брат, босански и херцеговачки и херцегновски имам Хусеин ефендија Хоџић, који се, одважно и племенито, како приличи нашим вјерама, ставио у заштиту угроженог брата.
Не могу да Вам опишем радост коју сам том приликом осјетио, али и тугу браћо и сестре. Тугу због сваког онога момента у историји кроз коју смо, у злим временима, пропуштали да као браћа једни друге штитимо и заштитимо од злих људи међу нама, од оних који су каљали бесмртне вриједности Христове у које овај народ вјерује.
Нашем народу у Херцеговини су учињена бројна зла, наши храмови стари стотинама година су рушени и скрнављени, али, видите владика Григорије је на отворењу Цркве посвећене мученицима пребиловачким рекао историјску реченицу: „Они Вас моле да опростите!“ Нажалост и све џамије и већина католичких цркава су срушене од неких злих људи који су се представљали и у наше име. Чак су се називали хришћанима, али то нису били.
Зато браћо и сестре, опростите на свему ружноме што се икада догодило међу нама и заједно братски извуцимо поуку из тог злог времена. Не дозволимо да нас дијеле на Црногорце и Србе, на Бошњаке и Албанце, на православце, католике, муслимане… и да те различитости буду наше проклество. Оне јесу и треба да буду наша будућност и наше богаство.
Ја, браћо и сестре нисам тако добар говорник, па морам, парафразирати нашег дивног оца Гојка Перовића и рећи Вам: „Нема нама молитве без Вас, а ни нама ни Црне Горе, ни Србије, ни Босне и Херцеговине, а ни Републике Српске без вас.“ Зато желим да из ових богомданих литија нико не буде поражен, да Бог да да литије преобрате и оне који су дигли руке за овај безбожни закон и да сви будемо побједници.
Има једна, браћо и сестре, прелијепа наша молитва упућена Пресветој Богородици која каже: „Ти си милост и чистота, ти си радост и доброта, јер си пуна благодати о Богомати!“ Браћо и сестре ако вјерујемо да је Бог кроз Пресвету Богородицу постао човјек, Бог наш који нас је учио да ништа од вјере немамо ако нисмо учинили оном најмањем, најмањем какав је и он сам постао, узалуд нам сва вјера и борба наша. Имајте то на уму увијек, јер стихови нашег брата Алексе, тако дубоко и сликовито то потврђују:
„Што да нас вјере у злу мрзњу гоне
Кад наша срца једном ватром бију?
Кад наше мајке покрај чеда бдију
Зар једну пјесму не пјевају оне?“
Ја бих на ово Алексино „вјере“ додао ријечи: наше различитости.
Драге сестре и браћо, када смо ходали нашим Мостаром стајући уз вас и наше светиње, онда нисмо стали само за светиње у материјалном смислу како нам се пребацује, него за оно што их чини светињама, а то је порука саосјећања и љубави према свакој душу, па ма како јој било име и на који начин се Богу молила или се уопште не молила. Само у то име наша ђеца су у Мостару на литији декламовала ону другу храбру и одважну пјесму Шантићеву, која има смисла само ако се заједно одупиремо сваком облику тираније, неправде и диктатуре:
„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свикô —
у својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, ко планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра камâ!
Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Бог вас благословио и свако добро даровао!
Не дамо светиње!
Текст и слике: Преокрет
