Еп. Григорије – Ђоко Марић је био символ наше заједнице…
Јавили су ми јуче да се упокојио Ђорђе, Ђоко, Марић.
Није био млад човјек, а ни стар да бисмо рекли – поживио је. Био је вриједан, честит, поштен. Имао је дивну супругу и троје одрасле, способне дјеце, двије кћери и једног сина. Дочекао је и унуке. Рекао би човјек, хвала Богу, смрт je његова наступила природним слиједом. Међутим, одавно нисам тако искрено заплакао за неким кога сам познавао, а ко одлази.
Данас, дан касније, покушавам одгонетнути зашто, зашто ме је та вијест толико погодила. Mислио сам да је то стога што је Ђорђе био ДОБАР – мада ова ријеч ни приближно вјерно не представља његову доброту. Наиме, био је толико добар, да тврдим да никада никога није повриједио. Био је ТИХ и ненаметљив, истински смирен. Све је стварао својим рукама и умом, иако је могао бити и непоштен. Могао је, јер та су времена погодовала томе да човјек буде непоштен. Али он није био такав. Замислите код нас некога ко је био ГРАДОНАЧЕЛНИК у ВРЕМЕНУ ОНОМ (или ОВОМ), а био је и остао поштен!
То је био само један његов подвиг. А био је и вјерник! И те какав вјерник! Поштен, тих, смирен и добар! О, има ли пуно таквих вјерника?! Служио је Цркви увијек, а никада није хтио никакав положај унутар ње.
Ђоко Марић је био символ наше заједнице, која се стварала с муком, али без таквих као што је био он – та заједница не би била могућа. Ђоко Марић није био само символ наше црквене заједнице, него символ и оног лијепог, отменог Требиња, господственог и вјерног… Да, схватио сам, зато сам плакао, јер сам, по људској слабости, помислио како одлази, нестаје моје Требиње, како одлази заједно са Ђоком Марићем.
Међутим, утјешила ме је помисао да негдје тихо, ненаметљиво, смирено и побожно расту неки млади људи који су се учили од њега и могли угледати на високог, тихог и смиреног брку-добричину, Ђоку Марића, чији је сав живот саткан да буде образац, обрaзац доброте, достојанства и досљедности.
Вјечан му помен. И да имамо његове молитве пред Господом.
