Живо Тело Христово и опасност од епидемије
Када Свети Оци говоре о евхаристијском хлебу и вину, они не остављају ни трунку сумње да су они истински Тело и Крв Христова, иако ова чињеница није видљива људским оком. Евхаристијски дарови се „натприродно претварају у Тело и Крв Божију“ што „није могуће појмити другачије него само вером“ (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 86). По св. Кирилу Јерусалимском свештеник изговара епиклезу над даровима, јер „све оно чега се дотакне Дух Свети, све се освећује и преображава“ (Мистагошка катихеза 5, 7). Реч Божија која је учинила да постоји оно што није постојало при стварању света може по св. Амвросију Миланском и да учини да оно што већ постоји постане нешто друго, тј. хлеб и вино – Тело и Крв Христова (О тајнама 4, 15). Св. Кирило Александријски каже да нам се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина само због тога да не бисмо били пренеражени видевши месо и крв на часној трпези (Коментар на Лукино јеванђеље 22). За св. Симеона Новог Богослова, Тело Христово „обожено и пуно живота“, чини бесмртнима све оне који се њиме причешћују (Химна51). По св. Николи Кавасили, хлеб и вино се претварају у исто оно Тело Христово које „је било распето, које је васкрсло и узнесено на небо“ (Тумачење Свете Литургије 1, 6). Једном речју, целокупно светоотачко предање православне Цркве је сагласно да су евхаристијски хлеб и вино истински Тело и Крв Христова (овде нисмо у могућности да улазимо у детаље тог учења и његов историјски развој). Неколико покушаја стављања ове заједничке вере под сумњу, који су се десили у највећој мери после пада Цариграда и под утицајем западне католичко-протестантске расправе о присуству Христа у евхаристији, су на ефикасан и бескомпромисан начин санкционисани од стране Цркве.
Међутим, ако се у читању Отаца зауставимо овде, онда нећемо схватити шта заправо они имају да нам поруче оваквим својим учењем. Па тако, св. Кирило нам поручује: „примајућу божанске тајне којих се ви удостојисте, постајете сутелесници и сукрвници Христу“, и да се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина „да би ти, сјединивши се са телом и крвљу Његовом, постао Њему сутелесан и сукрван“ (Мистагошка катихеза4, 1 и 3). Дух Свети у Златоустовој анафори се призива „на нас и на предложене дарове“. Окарактерисан од неких научника као „евхаристијски ултра-реализам“, по ком је извор садржаја у путиру сâмо прободено ребро Христово, код св. Јована Златоуста води у следећи закључак: Христос из свог ребра ствара Цркву, као што је Бог од Адамовог ребра створио Еву (Беседа упућена новокрштенима 3, 17). По св. Кирилу Александријском причешћем постајемо „сутелесници Христови и једни других“ (Коментар на јев. по Јовану 11, 11). Св. Максим Исповедник не осећа потребу да посебно појашњава веру да дарови постају Тело и Крв Христова. За њега је најважније да пренесе следеће: „Светим Причешћем пречистих и животворних тајни показују се заједништво и истоветност с Богом кроз учешће наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане Бог од човека“ (Мистагогија). Св. Симеон Нови Богослов тврди да се причешћем обожујемо јер постајемо Христови сутелесници (Етички списи 1, 10). Следујући павловском предању, по св. Дамаскину, „будући да се од једног тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1 Кор 10, 17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3, 6) Христови“ (Тачно изложење православне вере 86). Дакле, Оци нису ништа мање експлицитни кад се ради о реалности црквеног Тела Христовог формираног од конкретних људи у односу на реалност његовог Тела положеног у олтару на часној трпези. Шта више, сврха овог последњег је ово прво. Ако је евхаристијски хлеб истинско Тело Христово, то је због тога како би причешћивањем сабрани народ Божији постао и он истинско Тело Христово.
Вратимо се на тренутак на Тело Христово положено у олтарима наших цркава. Вековима је Црква развијала побожне и лепе праксе одношења према њему и његовог чувања. Хлеб који ће постати Тело Христово се спрема од најквалитетнијег брашна са великом пажњом. Евхаристијски хлеб и вино се стављају у посебно украшене сасуде који се користе искључиво за ту сврху, који се са пажњом чисте и чувају на посебном месту. Часним даровима се указује поштовање и поклоњење, они се прекривају лепо извезеним покровцима како би били у потпуности заштићени. У току причешћивања се користе убруси, како се ниједна кап и ниједна мрва не би просули или изгубили. Ако се не дај Боже деси да се причешће проспе, свештеник ће га са највећом пажњом покупити. Познато је да се у оваквим приликама дешава и то да свештеник устима са пода покупи причешће, да се место на које је причешће пало „омива“ више пута уљем и вином, да се спаљује одећа на коју је кануло итд. Праксе у оваквим приликама су различите, али сврха свих њих је да не остане ниједна једина честица светог причешћа која би била погажена, профанисана, „угрожена“. Освештани дарови за болесне се чувају у украшеним дарохранилницама која се постављају на место на ком ништа не би могло да им науди. Оваквим односом према евхаристијским даровима, Црква потврђује своју веру да су хлеб и вино истински Тело и Крв Христова према којима треба да се односимо са поштовањем и које треба заштитити од било које врсте опасности, профанисања, уништења.
Међутим, шта је са другим Телом Христовим, оним црквеним, које је као што смо видели по Оцима ништа мање свето, истинито и достојно поштовања? Криза која је настала поводом епидемије корона вируса као да показује да у овом смислу нисмо у потпуности схватили Оце, да смо их можда парцијално читали или чак да нисмо имали снаге да их следимо до краја. Сведоци смо да су многи, како клирици тако и лаици, релативизовали опасност ширења вируса међу верницима која се налази у заједничким сабрањима. Овде нећу улазити у детаљну аргументацију за и против евхаристијских окупљања, причешћивања из исте кашичице у време епидемије итд, већ желим да укажем на менталитет који нас је довео у ситуацију да уопште и расправљамо о овим питањима. Како нам се десило то да ћемо панично скочити да „спасемо“ честицу животворног Тела Христовог када је она „угрожена“, тј. када падне са трпезе или из путира, а да ћемо се грохотом смејати и са презиром примати процене да су „честице“ живог Тела Христовог угрожене, па чак и доласком у храмове? Ако би са разлогом било саблажњиво видети свештеника који не реагује када би се не дај Боже изврнуо путир или дискос, колику тек сабалазан ствара видети оне који са лежерношћу примају вести о угрожености црквеног Тела Христовог? Како то да нећемо учинити апсолутно све да заштитимо сваку „честицу“ овога Тела, од којих су најугроженије увек оне најмање и најслабије, без да треба да нам неко намеће решења и начине за то? На крају крајева, да ли ми и даље верујемо да смо Тело Христово, или верујемо само да хлеб и вино то постају? Не треба заборавити да смо Тело Христово не само када смо сабрани на литургији и у тренутку причешћивања даровима, већ да то остајемо и онда када изађемо из храмова и вратимо се у свет (баш као што то остају и освећени дарови који се чувају за болеснике или Пређеосвећену литургију). Како то да ћемо се бунити што неко жели да нам ускрати свете Тајне на одређени период (чије се служење и причешћивање њима неће прекинути заувек, већ ће се наставити), а да нећемо помислити да ли ће црквено Тело Христово бити целовито када све прође и која ће бити наша одговорност у томе? И да ли се то наша вера претвара у пуку религију и ритуализам инсистирањем на одређеним литургијским праксама и формама? Да не буде забуне, праксе и форме нису небитне и увек су постојале у Цркви, али су и променљиве, а ванредна ситуација попут ове захтева посебну осетљивост и спремност на делање.
О конкретним потезима које треба учинити како би се заштитило живо Тело Христово у контексту епидемије не можемо овде говорити, јер о томе треба одлучивати у складу са ситуацијом и препорукама струке. Као што знамо, многе од тих препорука су већ спроведене. Свакако треба имати на уму следеће: треба учинити све што је потребно, без устезања и без страха од потпуно депласиране осуде за неверје, јер је у опасности оно најсветије – Тело Христово. У оваквим приликама би требало посведочити веру по којој нам је животворно Тело Христово, за које се са разлогом са побожношћу бринемо и које штитимо, дато управо ради живог Тела Христовог, које сада треба заштитити и о коме треба са једнаком побожношћу водити рачуна. Притом треба имати на уму да је оно сачињено и од оних са можда мање вере и који се плаше и сумњају, и од грешника и несавршених, али и да за сваког од њих има места у њему. Ово Тело је сачињено како од великих, тако и од сићушних „честица“, које више него икада имају потребу да њему припадају и да не буду изгубљене, погажене и профанисане. Христос се оваплотио, и даље то чини у евхаристији на светотајински начин, управо да би себи присајединио, спасао и сачувао сваког од ових најмањих. А свакако не треба заборавити ни оне који нас са стране гледају на који ћемо начин сведочити љубав једних према другима, и према свету и човеку уопште. Када прочитамо сведочанства о вршењу евхаристије у време епидемије из различитих периода живота Цркве која су нам ових дана представљена у многим чланцима на ову тему, не можемо а да се не запитамо: да ли је могуће да смо ми хришћани 21. века најнеодговорнија генерација хришћана? Зашто нам се то догодило? Питање је комплексно, а проблем свакако лежи између осталог и у слабљењу свести о односу светотајинског и црквеног Тела Христовог.
Свима је јасно да када ова криза прође, више ништа неће бити исто. Кроз ово искушење треба проћи тако да нам у устима не остане горак укус неповерења и сумње да нисмо учинили све како се Тело Христово не би окрунило, а због недостатка бриге и љубави међу његовим удовима. Ако учинимо све да сачувамо Тело Христово неповређено и неокрњено, и не изгубимо због саблазни и патње макар и најсићушнију његову „честицу“, оно ће из свега изаћи још компактније и још лепше, запечаћено међусобном љубављу и бригом једних за друге.
Драган Ковачевић
