Чувајући себе, чувамо и друге – Не престајемо бити с Богом
Еф. Фазлагић каже да је вријеме у којем се налазимо пуно искушења, а ђакон Рајковић истиче да је нашем здрављу данас етимологија потребна колико и епидемиологија.
У вријеме када у цијелом свијету влада ванредна ситуација изазвана пандемијом коронавируса и када људи умиру у све већем броју, потребно је остати код куће, јер чувајући себе, чувамо и друге, поручио је у разговору за „Дневни аваз“ главни имам Меџлиса Исламске заједнице Требиње, хафиз Садик еф. Фазлагић. Фазлагић каже да је вријеме у коме се налазимо, пуно искушења, која погађају све подједнако.
– Вријеме у којем се налазимо, пуно је искушења, која су нас све подједнако окружила. Највећа кушња с којом се суочавамо је појава пандемије коронавируса.
Гледамо и свједочимо немилим сценама из цијелог свијета па тако и из Босне и Херцеговине, како овај вирус нема препреке пред собом, узима све већи данак, а људе ставља у потпуну или дјелимичну изолацију – наводи еф. Фазлагић.
Додаје да нам слиједе благдани које смо увијек дочекивали с радошћу.
– Вријеме које је пред нама и мјесец у којем се налазимо, доноси нам три велика благдана у врло кратком времену. Имамо благдан Ускрса, послије којег долази благдан Васкрса, а затим и рамазан. Сваки дочекујемо с радошћу и весељем, али и с великим жалом и тугом што их нећемо моћи испратити онако како смо то и обичавали претходних година – истакнуо је еф. Фазлагић. Kаже да је веома мали број градова који није захваћен вирусом.
– Захваљујући, прије свега, драгом Богу, а затим на вријеме донесеним превентивним мјерама надлежних органа, али и савјесном и одговорном понашању грађана, Требиње је један од таквих градова, и надамо се да ће тако и остати и у наредном периоду.
Стога, да наш град остане чист од овога вируса, потребна је максимална одговорност свих нас, без изузетка. Зато чувајмо себе и своје породице. Чувајући себе, чувамо и друге, чувамо и наш град – поручио је еф. Фазлагић.
Требињски ђакон Бранислав Рајковић истиче да је нашем здрављу данас етимологија потребна колико и епидемиологија.
– Црква је жива заједница вјерних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа… Арапска ријеч „џамија“ означава мјесто окупљања и ближа је ономе што се назива џемат и џума, па и универзитет, дакле мјесто окупљања, заједница, више него сам објекат у којем се људи моле. И синагога је прије скуп, скупштина, па тек онда и кућа молитве… – објашњава за „Аваз“ ђакон Рајковић те додаје да „Највиши не живи у рукотвореним црквама“.
– Он је ту, додуше, борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лијености и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље – истакнуо је ђакон Рајковић.
Наглашава да је у овим данима пандемије коронавируса останак у властитом дому веома важан.
– Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свјесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови – закључио је ђакон Рајковић.
