Камен гробни
КАМЕН ГРОБНИ
Дражен Тупањанин
У Великој седмици Христових страдања наша пажња усмјерена је на величанствене догађаје Спасења кроз Пасху Христову, Његов добровољни жртвени чин, пролазак кроз агонију предаје, мучења и сурове смрти на Крсту. Пасха је пролазак кроз мрак смрти и гроба, и укључује и онај дан када нас је обасјало Сунце Живота у васкрсењу Његовом, које је залог нашег живота, наде, и тиме елана за пролазак кроз све пасхалне противрјечности наших живота. Пасха су дакле више догађаја спојених у једно пасхално искуство. Васкрс се још увијек назива и Пасха, мада је тај назив рјеђе у употреби, а ваљало би га објашњавати и тиме оживљавати јер представља пунији опис онога што тај празник јесте.
Као свештеник, по природи своје службе, вјероватно сам знатно чешће од других људи у прилици да присуствујем сахранама. Растанак са вољеним кога нам је одузела смрт увијек је болно и јединствено искуство, у коме се огледа драма људскога живота и наговјештава да је то драма која и нас очекује, у којој смо сви уједињени и које нико није поштеђен. Да је тако показује нам се баш у овим данима спомена на смрт Сина Божијег у људској природи Његовој. Ни Њега она није заобишла, али је свакако та смрт својом уникатношћу означила прекретницу у схватању смрти и отворила један до тада немогући хоризонт нове могућности за људе и творевину уопште. Тиме и нови однос према стварности смрти, инспирисан њеном пасхалном промјеном. Сав текст јеванђеља очигледно је својеврстан предговор за ове догађаје кулминације и коначног расплета драме постојања свега и свакога у Христу. Јер, не заборавимо – Он дође „за тај час“ (Јн 12, 27).
На сахранама које сам споменуо један моменат је посебно упечатљив. Ријеч је о затварању гроба. Када наиме након заједничке молитве и спровода од капеле до гробног мјеста завршимо са молитвама, опроштајним говорима и цјеливима опраштања, мртвачки сандук се спушта у раку и гроб се запечачаћује, поклопнице се затварају. Ово бива нарочито потресно за оне ближње из чијих живота покојник тога часа дефинитивно одлази. Све до тада је био са њима физички.. Иако беживотно, тијело умрлога даје одређени осјећај присуства јер је он ипак ту. Када се гроб затвори, након што грозничаво бацамо посљедњи поглед на онога који је доле, приморани смо да се окренемо и одемо. Тога часа постајемо сурово свјесни да је једно поглавље дефинитивно завршено, и да вољена или вољени није више ту са нама на начин на који је до тада био. Чини се да се у том часу побједа смрти над животом показује у свој својој немилосрдној стварности. Крај је непорецив, помоћ неуказива, а срце и ум могу само да се окрену нади која пркоси трагичној слици безнађа која је пред нама.
У тим тренуцима када се гроб рукама погребника или родбине запечаћује и осигурава непомичност гробних поклопница (јер у Херцеговини, као ни у Црној Гори или Далмацији, лопата се готово и не користи, гроб је раније припремљен и затвара се бетонским или каменим поклопницима), у ум ми долазе јеванђељски описи запечаћивања Господњег гроба „великим каменом“. Овај гробни камен је детаљ који сва четири канонска јеванђеља, у по много чему другом различита у детаљима, не пропуштају да помену, било у контексту затварања или у опису у коме је, по васкрсењу он већ „одваљен од гроба“. (Мт 27, 60; Мк 15, 46; Лк 24, 2; Јн 20, 1) . Свака сахрана код нас самим тим подсјећа на Христову. Камен гробни бива запечаћен.
Укључивање описа смрти Христове у текст јеванђеља био је први и основни критеријум по коме су канонска јеванђеља предањем Цркве одвајана од тзв. „апокрифних“ јеванђеља, углавном гностичких списа који су у раној Цркви кружили позивајући се на апостолски ауторитет и по много чему били слични канонским списима када су у питању извјештаји о Исусовим говорима или чудима. Можда би се вјеродостојност неких од описа у апокрифним јеванђељима а која се не налазе у канонским могла чак и позитивно врједновати, но управо недостатак основне претпоставке која јеванђеља и чини јеванђељима, а то је Пасха Господња, био је разлог њиховог одбацивања од стране Отаца. Пасха је основ „благе вијести“, без које је све друго узалуд (1Кор 15, 14). Ако Он није истински умро, те ако Његов гроб није празан, онда је празно све остало.
Смрт је очекивана стварност заједничка свему живоме. Како то парадоксално звучи! Поклопнице које се над тијелом покојника затварају, затварају се симболички речено и над свиме што у себи има живот. Камен се наваљује на врата гроба! То је стварност која је за Бога као апсолутни Живот , дакле апсолутну Бесмртност, неприступна. Она не може да га дохвати. Осим у Његовој људској природи. И баш је зато, по ријечима Св. Атанасија Великог, Син Божији и дошао да учествује у творевини. У његовом величанственом дјелу „О оваплоћењу Бога Логоса“, из којега обично цитирамо оно познато „он се очовјечио како би се ми обожили“ (погл. 54), што је реченица која је цитирана вјероватно многоструко више неголи све остало у том спису, стоји пак и сљедећа реченица, мање цитирана, а (можда) важнија. Она гласи, „стога је Он, да би могао умријети, узео на себе тијело…“ (погл. 9). Разлог оваплоћења је по Св. Атанасију учешће у смрти. Можда не би било погрешно рећи да је само очовјечење Исусово процес, а не само тренутак Благовијести или Рождества (без намјере да се ишта од Тајни ових догађаја омаловажи, напротив).
У прологу Јовановог јеванђеља, које се, свакако не случајно, у нашој Цркви чита баш на служби Васкрса, чујемо ријечи које говоре о оваплоћењу јер, „Логос постаде тијело, и настани се међу нама“, те у истом стиху да „видјесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца, пуна благодати и истине“ (Јн 1, 14). Ово је пасхална објава, која оваплоћење Христово од Дјеве (коју Јован у прологу ни не помиње), спаја са прослављењем, славом Христовом која је остварена у Његовом страдању и Васкрсењу, у Пасхи. „Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе“ (Јн 17, 1) Ово бива Пасхом, а не дискретним рођењем у Витлејему, које је само из пасхалне перспективе могуће доживјети као истину оваплоћења Логоса. „Свјетлост која свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) указује на пораз таме са унутрашње стране гробног камена.
Потпуни човјек је онај који искуси оно што су сви људи искуствују, када се „камен навали на врата гроба“. Тако и оно „сврши се“ (Јн 19, 30) након кога Исус преклања главу и умире по опису истог јеванђелиста јесте крајња тачка Његовог сједињења са свеумирућом творевином, која га открива као Спаситеља, док смрт открива као оруђе живота, која у Њему постаје „тајна сакривена од вијекова и покољења, која се сада јави светима његовим“( Кол 1, 26), јер нас измири „смрћу његовог људског тијела“ (Кол 1, 22).
Чаша смрти Христове је воља Божија, као што нам опет јединственим гласом свједоче јеванђеља (Мт 26, 39; Мк 14, 36; Лк 22, 42; Јн 18, 11). Смрт Христова је тиме више од резултата судског процеса и неправде, од политичких и вјерских разлога Пилата и Синедриона. Више, дакле, од условљености било чиме што се збило од почетка. Воља Божија! И није самим тим нешто наметнуто, већ остварена спасењска љубав у слободи жртве Јагњета Божијег које је „заклано од постања свијета“ (Откр 13, 8), штавише, у коме смо изабрани и „прије постања свијета“, а у коме имамо „избављење крвљу његовом“ (Еф 1, 4–7).
Оно што искрсава као најблиставија стварност и оруђе живота јесте најболније и најстрашније искуство човјечанства – смрт! У пјесми која ће се ових дана по небројено пута пјевати у црквама и у домовима говорићемо ово ријечима „смрћу смрт уништи“. Све мање од овога не би значило спасење и свако ко је спреман на мање од овога није и не може бити стварни Спаситељ.
Зато је хришћанско искуство у најузвишенијем смислу искуство смрти. Крштење је крштење „у смрт“ Христову (Рим 6,4), смрт је „добитак“ јер се Христова смрт јавила као Живот (Фил 1, 21). Исус се смрћу својом распростро на све људе, што је омогућило светом Златоусту да изрази универзалну наду да „ниједнога мртвог у гробу више нема“ („Пасхално слово“ Св. Јована Златоустог) као и Св. Игњатија Богоносца да уз одсуство свега што би могло личити на некрофилију идући на страдање хришћанима Рима пише да га „обузимају порођајни болови“ те да му „не одмажу да живи“ и „не желе му смрт“ тиме што ће интервенисати код власти у престоници како би био поштеђен (Римљанима 6, 1–2).
Христови ученици се оваплоћују као и Он, бивајући рођени „не од жеље тјелесне“ (Јн 1, 13) већ од Духа и дјевичанске Мајке Цркве, крштењем у Његову смрт, и живим сјећањем Евхаристије учествују у Тијелу и Крви распетога, умрлога и васкрслога Исуса, који је Пасха свих њих који треба да буду „со земљи“ (Мт 5, 13). Да та со не би обљутавила и да на крају, по изреченој Златоустовој нади „ниједнога мртвог у гробу“ више не би било, они треба да пригрле Спаситељеву смрт као што је Он пригрлио њихову. Дакле добровољним умирањем за друге, у жртвеној љубави која их показује као „свјетлост свијету“ (Мт 5, 14).
Звук затварања врата гроба, сурово стругање, шум зебње, очаја, мрака и краја, слушањем уз помоћ јеванђељских слушалица постаје бруј, исон или труба која најављује преузвишену Божију симфонију Живота у и кроз Пасху Христову. Објаву Господње смрти, докле не дође (1Кор 11, 26).
Смрт је Твоја живот мој!
