ЦРКВА (Н)И НА НЕБУ (Н)И НА ЗЕМЉИ
У брдима изнад Петропавловог Манастира, на само пар километара од града, у ували између живописних пропланака и брежуљака огрнутих тишином и небом стоји нешто мало и љупко а истовремено достојанствено и снажно, стоји и храбро одолева забораву. То је мали храм који је недавно пробуђен из вишевековног сна, па љубављу многих изнова обновљен и украшен, посвећен Апостолу Павлу и једанаесторици његових сапутника и сапатника, угнежђен у срцу давно запустелог села Доли. Он је, одскора, опет саборно место многих којима није тешко да се до њега попну уском козијом стазом. Оних који су спремни да на тренутак искораче из предвидљивости својих живота и преко стрмих падина брда, кроз густе дренове шумарке, бар једном месечно поране на Литургију.
Још док је лежала у рушевинама, обрасла коровом и трњем, привлачила је ова црква себи чобане који су у близини напасали стада, скупљаче лековитог биља, планинаре, ретке туристе и најразличитије заљубљенике у природу и тишину. Једни су јој долазили да додирну олтарски камен и приме благослов, да пољубе и челом дотакну оно што је могло бити довратак храма – други да само ослушну њену тишину и удахну атмосферу минулих векова, да можда на тренутак почину на камену урушеног зида. Старији мештани околних села још памте како су се у детињству око ње играли жмурки и клиса, трчали за козама и из праћке гађали чворке и јаребице. Време је, кажу, протицало и живот се под теретом година незадрживо спуштао ‘доле’; она је остала тамо где је одувек била, чекајући да се вратимо и њој и себи, управљајући – самим местом на коме се налази – наша срца и мисли увек према ‘горе’.
И када је прошлог лета за непуна два месеца подигнута из рушевина, када је оживела љубављу пријатеља који су пожелели да у камен овог храма уклешу и тако сачувају од заборава име и лик једног дивног човека, када су након векова тишине са ње једног јутра опет зазвонила звона а са мале Часне трпезе њеног олтара узнесена Жртва за живот света – све се испунило светлошћу и знали смо да ту време не игра никакву улогу: славили смо Васкрс усред јула.
* * *
Али није овај храм само мала камена грађевина на брду!
Он је и онај безимени цвет, један једини, изникао из усека у зиду.
И љубав Милана, Влада, Игора, Вучка, Воја и свих осталих дивних људи чија имена и нису тако важна, јер их познајемо по срцу а не по имену.
Он је ревност вештих невесињских дунђера који су зидали његове зидове, али не мање и ревност пастира и мештана оближњих села и насеља који су, понесени и сами овом чудесном плимом, одлучили да својим рукама и знојем, како најбоље умеју и знају, озидају око њега подзиде и капије, посаде дрвеће и прокрче стазе, и да направе гумно које је већ постало омиљено место како њиховог тиховања, тако и њиховог окупљања.
Овај храм је и суза једног Арсена који се уз помоћ пријатеља, вођен више срцем него својим несигурним ногама, после безмало седам деценија попео да види то чудо у забрану свог детињства.
И сваки плод заметнут на маслинама засађеним пред улазом.
И благослов Владике Димитрија, на чије је смирено срце чекала прва Литургија.
И труд сестара које су за тај храм дале све што су могле и знале.
И свака на рукама изнета врећа песка, свака положена греда и подигнути камен, и умешена просфора, и на скромном дрвеном иконостасу осликана шара, и онај зрак сунца који се ко зна откуда полазећи, и колико хиљада светлосних година путујући, пробио кроз узани прозор олтара и без много буке починуо на Часној трпези.
* * *
Да, овај храм је све то, али и много више од тога.
Он је пре свега Дар Божије Љубави, дарован свима нама као предах на путу којим идемо и који, ма како стрм и тешко проходан понекад био, ипак увек води према ‘горе’.
