„Дођи, види Љубав шта чини“ – ђакон Бранислав Рајковић за „Данас“

Два анђеоска гласа запевала су у дуету песму о божанској љубави. И ништа то не би било необично да у питању нису извођач муслиманских духовних песама и православни свештеник. Ђакон Бранислав Рајковић је на концерту у Требињу прошле седмице са Армином Музаферијом запевао „Gel gör beni“ и подигао регион на ноге, њихова изведба има више стотина хиљада прегледа, а ништа мање није занимљива ни животна прича младог свештеника. У ратом захваћеној Босни и Херцеговини убијени су му родитељи, међутим, он о прошлости, злочинима и страдању не говори, јер сматра да то не води помирењу. Напротив. Рајковић, који је и портпарол Епархије захумско-херцеговачке, својим делом шири љубав, мир и толеранцију, а позитивне реакције на недавни наступ сведоче да је на правом путу.
 
1. Да ли сте очекивали да ће извођење дуетске песме наићи на такав одзив публике широм региона? Како објашњавате опште одушевљење са свих страна?  

Не очекујући, уствари и прије свега, ни сам дует, током његовог извођења нисам очекивао такву реакцију ни непосредно присутне публике, која је све и снимала, па ни њихово одушевљење на крају, које се онда проширило, као реакција на видео снимак, широм нашег окружења, што свакако није било за очекивати, макар у тој мјери. Иако сам и раније имао нека слична искуства, прво сам снимак, а затим и вијест, па наше изјаве за медије.., преко друштвених мрежа, интернет портала, штампе, видео и радио станица.., ширили су се заиста брзо и вишеструко, што још траје… Једино, а опет вјероватно само дјелимично, објашњење али и мој главни утисак, па и утјеха и охрабрење, јесте да велика већина људи није изгубила осјећај за добро, за лијепо, за Божанско, и ништа мање важно: ти исти људи нису се уздржавали да тај свој осјећај јасно и јавно искажу.

2. Како је дошло до сарадње са Армином Музаферијом? Да ли се познајете од раније, јесте ли вежбали пре наступа?
Током протеклих мјесеци, у вијеме оног најинтензивнијег првог суочавања са још трајућом пандемијом, неколицина пријатеља из Мостара, вјерујући у мој таленат, а као, у извјесној мјери, препознатљиво лице, замолила ме је да подржим један пројекат у којем се пјесмом – севдалинком подстичу људи да прихвате изазов и пјевајући и такмичећи се, такозвану социјалну дистанцу учине само физичком дистанцом, исказујући тако и подршку једни другима… Прихватио сам и послао снимак, пјевајући познату севдалинку „Тамбурало момче у тамбуру“ али и једну илахију, и то на турском језику, под назовом „Gel gör beni“. Поменуту илахију, а што сам такође, уз саме пјесме изрекао, снимио и послао, чуо сам и научио преко интерпретација управо врсног музичара Армина Музаферије, који је такође подржао поменути пројекат… Недуго затим, Армин се поново огласио, реагујући на мој снимак, на моје пјевање и помињање њега, пјевајући исту пјесму али на нашем језику… Е, оно што је услиједило управо је повод и за овај наш разговор, то јест, Армин Музаферија заказао је и одржао свој концерт у Требињу, позивајући и мене да присуствујем, а онда у једном моменту и да учествујем, пјевајући заједно са њим, и то управо ону помињану илахију… Да смо вјежбали, та изведба би сигурно звучала још много боље али нагласак ипак и није био на самом пјевању и музици, него на томе што смо то радили заједно, он као муслиман и ја као православни хришћанин, и притом свештеник – ђакон.

3. О чему говори песма „Gel gör beni“? Иако народ на овим просторима не разуме турски, емоцију су сви препознали. Ваш наступ је подељен на десетине хиљада пута и нема ни једног негативног коментара.
Наслов пјесме, који је уствари и почетак њеног рефрена, најбољи је сажети одговор о чему пјесма говори: „Дођи, види Љубав шта (ми) чини“. Њен аутор је чувени суфијски пјесник из тринаестог вијека, Јунус Емре, стваралац побожних пјесама о мистичној Божанској Љубави, и о опијајућој и изгарајућој љубави ка Богу, који нерјетко у својим стиховима помиње и побожне личности, попут, у овој пјесми, свог имењака Јунуса – Јоне, којег хришћани поштују као старозавјетног пророка… Та Љубав Божија лако је препознатљива онима који трагају за њом, а љубав према Богу и ближњима, (нај)универзалн(иј)а је људска емоција, стога и не чуди њено широко распрострањено препознавање, чак и само у мелодији или у заједничкој интерпретацији. Ипак, као што поменусмо на почетку, то и толико препознавање и одушевљење било је неочекивано за све нас, као и, заиста, скоро потпуни изостанак, макар јавних, негативних реакција, на снимак који је прегледан на стотине хиљада, а подјељен на десетине хиљада пута, као што казасте…

4. Осим што је музика пут до срца људи, шта је оно што спаја народе различити вера и националности који су не тако давно ратовали?
Као што, очигледно, свака различитост не мора бити узрок сукобима, ни сличности не узрокују увијек блискост, напротив, рекао бих. Својатање сличног и заједничког нерјетко је повод, узрок и/или посљедица сукоба међу сличнима. Оно што може да дјелује спајајуће на, у овом случају, различита вјероисповиједања, а сличне националности, вјероватно је (само)свијесност о својим увјерењима и припадностима, па тако и о међусобним сличностима и разликама… У том смислу, иако увјерен да је одлика нашег простора и времена мултирелигиозности, у смислу да се несумњиво ради о различитим вјероисповиједањима, нисам сигуран да се може говорити и о мултикултуралности, него прије о једној култури. Дио те јединствене културе јесте и наша заједничка музика, или макар онај њен дио, који почива на истој левантинској аудитивној естетици (и много чему другом), попут исламске мекамске музике и црквене, дакле сакралне али и профане ромејске (византијске) музике.  

5. Рођени сте у Мостару. Ту вас је затекао рат, родитељи су вам погинули 1992. Како је ваш живот даље текао?
Избјегао сам у Бачку Тополу, гдје сам довршио основношколско и средњошколско образовање, и упознао своју садашњу супругу, са којом, након завршетка мојих студија менаџмента у Новом Саду, заједно проводим студентске дане у Београду: она, студирајући историју умјетности на Филозофском факултету, а ја теологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Године 2012. након пуних двадесет година, са њом се враћам у Мостар, гдје смо се и вјенчали, а након чега сам убрзо рукоположен за ђакона. У Мостару су се потом родили и наше двоје дјеце: Христина и Григорије, а већ пуних годину дана, живимо у Требињу, мада и даље често на релацији са Мостаром, па и Бачком Тополом. Моја супруга је кустос историчар умјетности у Музеју Херцеговине у Требињу, а ја сам, поред ђаконске службе, у нашој Епархији захумско-херцеговачкој и приморској задужен и за дјелатности у вези са културом и медијима.

6. Упркос чињеници да сте у рату остали сироче никада нисте говорили о вашој личној трагедији, нити се освртали у прошлост. Искључиво говорите о љубави, заједништву и суживоту, значају образовања… Шта бисте поручили онима који и даље живе у деведесетим? Како ставити тачку на мржњу, пребројавању крвних зрнаца, узајамне оптужбе о злочинима… ?
Никада о нашим ратним страдањима нисам говорио на трагичан начин, боље рећи.., или нисам наглашавао трагичност тог страдања.., зато што у тој самој констатацији трагедије, која сама по себи није спорна, а нарочито у ‘констатнтном констатовању’ неке личне, породичне, па и националне трагедије, не видим излаз из тог стања, ако је то циљ, а требало би да буде. Никад ми у потпуности није био прихватљив ни став: опростити али не заборавити. Свети Јован Лествичник би рекао да заиста опростимо само оно што заборавимо… Штавише нисам ни од оних који у памћењу зла и трагедија виде неки нарочит потенцијал за избјегавање истог зла, односно за његово непонављање. Нисам сигуран али ми се то памћење чешће чини као злопамћење, као изговор за осветољубивост и као потенцијал да жртва сама себе начини злочонцем, а злочинца учини жртвом. И тако у круг и у недоглед тако… И онда, умјесто само да памтимо прошлост, ми у њој живимо. Живјећи у садашњости, памтити треба жртве али не и зло. Дакле, порука и одговор би можда могао бити: Памтити жртве – заборавити зло! Јер оно што памтимо одржавамо у животу!

7. Одакле љубав према арапском језику? Мање је познато да сте га увели и у литургију. Реците нам нешто о томе.
Љубав према арапском језику, љубав је, уствари, према једној нарочитој левантинској аудитивној естетици, а понајвише љубав према неким људима, којима је та естетика, такорећи, матерња… Сам арапски језик у Литургију али и у богослужење уопште, увели су, опет, људи, односно Црква, на подручјима гдје је арапски током дужег раздобља потиснуо сирски, грчки и друге језике… Мени се у Мостару само указала прилика да учим неке основе арапског језика као и могућност да, говорећи неке дијелове Литургије на арапском, тај освећујући заједнички простор и вријеме повремено учинимо пријемчивијим опет појединим људима па и да себе саме и читаву заједницу учинимо пријемчивијим за људе у свом окружењу. Мостар је још увијек значајан и студентски центар, гдје се поред осталог налази и Колеџ уједињеног свијета, који похађају млади људи, долазећи у овај град са свих континената, а међу њима су и поједини православни хришћани, који су онда долазили и у наш храм. Поред српског, повремено се током богослужења у Мостару, тако, може чути и арапски али и енглески, грчки, македонски, грузијски…

8. Да ли политичари у региону потпирују националну нетрпељивост и због чега?
Радња коју овај глагол из питања означава, да би се успјешно спровела, и у буквалном и у симболичком значењу, увијек захтјева испуњавање више услова, а не само један, ма колико био моћан и утицајан, тако да и ако би одговор био потврдан због чега год било, ми који ту нетрпељивост не желимо, а нарочито ми, којима је заповјеђено управо супротно од тога, морамо настојати не само да и сами не потпирујемо, нити само да не будемо потпириви, будући трпељиви, него да будемо миротворци, активно дакле творећи и чинећи мир, што, ако је судећи по реакцијама, учинисмо и ми у гесту који је и био повод за овај разговор, позивајући сваког човјека: дођи, види Љубав шта чини!

 Извор: „Данас“