Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих
Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија)
Спречен сам да физички присуствујем и да се опростим од мог учитеља као професора Богословског Факултета у Београду; мог Епископа мање од годину дана док сам био Панчевачки ђакон; богослужитеља и проповедника када сам служио у Манастиру Ваведење, а особито као поклоника Свете Земље и синкелиота док је боравио у Јерусалимској Патријаршији, изучавајући јеврејски језик и преводећи књигу Постања и Давидових псалама. Том приликом сам имао „друге богословске студије“, али овог пута „дијалектичког типа“.
Драги Владико, дугујем Твојој Љубави, богословском знању и подршци: у време док су други држали одстојање и другачији став везано за послушање у мом пастирском служењу.
Од мноштва утисака и мисли, покушаћу да истакнем оне најважније. Поменућу кратко дирљиве утиске из ходочашћа у Понту и Кападокији, служењу свете Литургије и живе описе о Светим Каподокијцима, док смо заједно следили путеве тих Отаца, тако да смо сви ми који смо у томе учествовали мислили да ћемо их тамо срести, а сусрели смо их док смо упијали твоје речи.
Мало опширније помињем твој деветомесечни боравак у Светој Земљи који је оставио упечатљиве утиске епископима, братству, чуварима Пресветог и Живоносног Гроба Господњег, монахињама, ученицима богословије, младим и старим хришћанима, и припадницима других вера.
Кога год да сам срео од оних који су тебе тамо упознали – питао је за тебе. Неки сада мени изјављују саучешће, а јуче ми је и један сабрат Јерусалимац послао поруку: „Уснуо је лав…“.
Био си необичан поклоник Свете Земље са више аспеката. Твоје ходочашће је остављало трагове, а у очима људи који су видели хиљаде и хиљаде поклоника, изгледало је као да са њима имаш исконске везе, дубоко познање и схватање тих места – као да си припадао тамо, иако си био кратко, изгледало је као да си ту одувек. Хтео си да доживиш простор, да корачаш тамо где су стајале ноге Спаситеља, апостола, мученика, проповедника, подвижника, да упијаш благослове, да дишеш ваздух, да посетиш сваки крај, да добијеш искуство пустиње.
Удивили су се житељи Града Божијег, као и бедуини, па чак и они граничари, када сам те дочекао по повратку са Синаја, када си носио у својим пртљазима само камење и старо стабло пустињског дрвета, као и на аеродрому када си у повратку носио више десетина килограма камена, поред књига и фотографија – заједно са онима који су то са тобом носили у манастир Тврдош.
Желео си да део ове Свете Земље коју носиш у свом срцу однесеш и у свој Тврдош, и да обновиш везу Свете Земље на један видљив начин са Србима, као што је то раније урадио и Свети Сава.
Деци си био познат као „зец“, а старијима као „лав“. И ниси могао бити другачији од свог истоименог Александријског архипастира Атанасија – у овоме није погрешио онај ко ти је дао то име на постригу. Лавовски и јуначки си се борио за Цркву, за саборност, за еклисиологију, за светоотачко предање, за име Христово, за Косово и Метохију, за Јасеновац, за сироте, рањене, избеглице, за сиромашне и највише за децу – пошто си био и остао срцем вечито дете.
Од сада на даље све више ћемо се дивити твојој јединствености, искрености, аутентичности, дубини, ширини, у мери раста Богочовека као свеправославне и свечовечанске личности – као једном од великих, ако не и највећем патрологу нашег времена.
Сада ово смем да кажем, не супротстављајући се твојој скромности. А нећу добити ни твоје благе батине.
На крају бих рекао и следеће: након богослужења Страсне седмице и Васкрса када сам по одлуци Светог Синода отпутовао за Катар, по повратку у свети Град, први пут сам поред твојих очинских савета и подршке, од тебе добио титулу: „шеик ал Катар“.
Прими ове скромне речи из земље Светог Исаака Сирина, са овоземаљском људском тугом, али и са радошћу да си настањен у Вишњем Јерусалиму, у небеској Земљи Живих.
Моли се пред наднебесним Жртвеником заједно са Патријархом Павлом, Митрополитом Амфилохијем и осталим саслужитељима пред престолом Јагњета за све нас, осиромашене и сироте на земљи.
