Говор г. Милана Пешута на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Драги Владико, драги Тасо!
Ево припаде ми част и дужност да се у овом часу у неколико ријечи опростим од тебе у име народа Херцеговине, наше браће из Црне горе, Босне из Србије, Хрватске, Косова и Метохије и у своје име, што је подухват колико частан толико и немогућ.
Твоје присуство у Херцеговини не моżе се описати томовима књига, а камоли кратким говором изнад твога одра.
Твојим доласком у Херцеговину, у купином и трњем зарасли манастир Тврдош, васкрсао си скривену светињу и претворио је у поклоничко мјесто васколиког српског народа, и не само српског него и цјелог праславног свијета. Поред Тврдоша васкрсли су и свијету обзнањени, духовним пламеном распламсали и остали херцеговачки манастири. Искра вјере запретена у пепелу безбожништва разгојела се у грудима многих, који су пожељели и потрчали у сусрет Богомладенцу којег си им откривао,у библијске редове саборног крштења, у ријеци Требишњици поред манастира Тврдош.
Подсјећао си нас на Светог Јована Крститеља, који тврдим, а истовемено благим, гласом позива и призива на лично покајање и опроштење свих замјерки или мржње према ближњима. За тебе су ближњи твоји били сви људи добре воље независно од пола, нације, вјере или боје коже, просто сваки човјек спреман добро чинити.
Драги Владико, хвала ти што си својом слободом према Господу и нас ослобађао од предрасуда о Страшном Богу који бије и кажњава, те нам откривао Бога Пријатеља, Брата, Њежну мајку која брине о свом чеду, Оца који се одрекао својих моћи управљања, дајући човјеку безграничну слободу, бдијући над њим, и водећи га ка вјечном спасењу.
Мој први сусрет, прије много година у вихору рата, био је испуњен зебњом, јер су ми пријатељи представили сусрет са страсним громовитим Владиком, а ја сретох Човјека са дјечијом душом , одважношћу и храброшћу ратника, са пуно љубави и разумијевања, поука и поучавања у вртлогу проблема у којим се налазио наш народ.
Тај велики Горостас се тако брзо и лако у читавом свом животу претварао у безлазлено дијете и пријатеља дјеце, управо једнак њима у игри и разоноди. Фасцинирао ме је магнетизам којим је привлачио дјецу на свим мердијанима куда смо заједно проходили, а проходили смо доста, и та њихова дјечија радост сусрета са тако великим а опет, њима маленим дјечијим душицама, блиског пријатеља. Како рече једна дјевочица ја и Вадика смо имали исто три године. Ја сада имам четири а Владика је остао на три.
А на питање ко је је цар животиња, један дјечак самоувјерено рече: то је Владика Атанасије, он је цар свих животиња!
Драги Владико хвала ти на породу који си оставио, љубави и вјери у нашим срцима, бројним архијерејима које си изродио, монаштву и свештенству, бесконачном знању у многим књигама које си написао. Жалим колико је знања отишло ненаписано, али твоји насљедници, увјерен сам наставиће тај рад, бројним пријатељима који кроз тебе завољеше српски народ из многих земаља овога шара небеског.
Чувши за твој привремени одлазак преносим ти поздраве из Израела и Грчке, свих српских земаља, и од бораца II Херцеговачке лаке пјешадиске бригаде ВРС, у војничком строју благодарно и у ставу мирно кличући ти: Срећно ти било Царсво Небеско!
Драги Владико хвала ти за све тренутке с тобом проведене, никада те нећемо заборавити и нека ти је вјечна слава у Царству Небеском.
АМИН
