Отац Атанасије
Пише Дарко Ристов Ђого
Литург који прави непрекидну буку, историчар коjeм је рат у коме је могао главу изгубити – библијска стварност, а библијска стварност – живот ради кога се живи. Човјек који је цијелим бићем волио сваки камен сваке српске земље
Запамтио сам то име: много шта наше је те ратне 1993. изазивало чуђење код страних гостију, али се делегација интелектуалаца (оних ријетких који су били на нашој страни) вратила из Херцеговине пуна утисака: задобио их је „отац Атанасије“. И тако је живо препричаван сусрет с епископом херцеговачким: разговор се води ту, у паљанској ратној кафани, у којој се у исто вријеме срећу Данијел Шифер, Никола Кољевић, Ристо Ђого, уморни официри Војске Републике Српске, али и војници у пратњи.
КАД ИХ ЗАВОЛИШ, РАЗУМИЈЕЋЕШ ИХ Док је страним гостима све ово чудновата манифестација феномена рата, увид у граничне егзистенцијалне ситуације и la condition humaine, за ове друге, макар и сами били професори, рат је непрекидна брига за ближње и оне даље – јер у рату сви су ти ближњи, сви прогнани из једног свијета у други. И једне и друге опчињава, и једнима и другима се својим чини, а нити једни нити други нису у стању сасвим да га схвате – иако говори и француски и свој српски језик – оца Атанасија. „Ко је отац Атанасије?“, питам оца у дикенсовској просторији која нам је тада служила као „наш дом“. „То је најученији и најумнији човјек кога познајем“, одговара отац. Много касније сам сазнао да су му поштовање и љубав били узвраћени.
С „оцем Атанасијем“ сам се сусрео врло брзо, кроз писану ријеч: у очевој (данас мојој) библиотеци налази се „Српски завичај“ – на корицама цар Лазар, и име аутора: Атанасије Јевтић. Приштина 1993. Унутра: тајне Царства Божијег. Не мораш да их разумијеш да би почео да их волиш. Јер када их заволиш, разумијећеш их. У то вријеме он већ заједно са свега неколико људи (митрополитом Амфилохијем, митрополитом Николајем, Војиславом Максимовићем с којим се непрекидно препире – јер како би се другачије уопште могле оснивати наше високе школе?) оснива Духовну академију, данашњи Богословски факултет Св. Василија Острошког.
ОНИ НЕ ПРЕДАЈУ, ОНИ СЕ ПРЕДАЈУ Предавање: тек слушајући Амфилохија и Атанасија човјек поима зашто се сусрет професора и студента зове тако. Они не предају – они се предају, цијели и без остатка. И док морачки богоумник говори мистички одмјерено и дубоко, „погружено у тајну“, како казује за Паламу и Новог Богослова, владика Атанасије опет не оживљава црквену историју и Свето писмо већ живи: ми не слушамо о Јустинијану, цару, пјеснику, богослову – ми смо сви код Јустинијана на двору, подижемо Храм Премудрости Божије, свједочимо халкидонски догмат, и само нас повремени екскурси у којима се тон додатно повисује а уношење себе достиже границе екстатичног – екскурси саткани од паралела са садашњошћу – враћају у вријеме и простор у коме заиста постојимо. С Игњатијем Богоносцем крећемо на пут из Антиохије ка римском колосеуму, гдје ће нас појести лавови, као „пшеницу, на принос Господу“. Владика нам није водич. Он је Игњатије. Ми: његова пратња, Црква антиохијска и све цркве којима шаље посланице. И опет: „овдје“ нас само повремено враћа подсјећање да је ондашњи Рим био „непобедив“ („па где је сада он, децо, а!?“) колико и „НАТО звери данас“ („проћи ће свачија сила, само Христос, Снага, Динамис Очева неће, децо, упамтите то!).
Тврдош. Он: од фудбала до косира, од литургије до вечере, с њим никад не знаш на чему си. Не да ти да га волиш сентиментално, лако, како се воле људи који се труде да их заволимо – ко може вољети човјека који те готово непрекидно грди? Не да ти да га не волиш и омрзнеш – како можеш некога ко брине о теби, ко те непрекидно учи, ко је спреман да ти да све што има и зна и јесте? Митрополит и он увијек играју пингпонга с нашом младалачком претенциозношћу: када ми, млади студенти, желимо да и сами постанемо „аве“, да започнемо своје житије преподобнога заузимањем позиције код великога Аве, они нас шаљу један до другога („ајде, благо мени, код Атанасија мало отиђите у Тврдош, па ако тамо издржите – а морачке му се очи смију! – дођите мени!“ – „ајде ти мали код Старца Амфилохија – он ти је од мене старији!“ – и то читав један дан!). Па, опет, када смо Јелена, Евгеније у њеном стомаку и ја пошли код њега у јулу 2009. године на благослов, разњежио се сасвим. Каже: „Да знаш: када се ожениш, напола ниси свој! А када ти се дијете роди, сасвим ниси свој!“ Тек касније сам помало разумијевао потресно тачну двосмисленост овога „не бити свој“. Он – као отац многима – никада зато и није могао бити свој. Био је свих нас.
У НЕБЕСКОЈ СРБИЈИЦИ Увијек на граници свјетова, али никада граничар већ увијек христолики сабиратељ, српски епископ чијем су се уму дивили Јелини, храпави протопсалт на свим знаним и незнаним језицима. Литург који прави непрекидну буку, историчар којем је рат у коме је могао главу изгубити – библијска стварност, а библијска стварност – живот ради кога се живи. Човјек који ниједну власт није подносио (дијелио их је на оне које су неспособне за било шта и оне које су спремне за издају – прве би још и како толерисао, с другима се непрекидно препирао). Човјек који је цијелим бићем волио сваки камен сваке српске земље. И сада је негдје тамо, у небеској Србијици. Вуче за уши ђаконе, а умјесто загрљаја свима које воли – ваљда и на небесима има торби, бар да ти књиге стану! – он упућује прекоре манијакалног ероса Божијег – „остави ту зобницу тамо!“ Пише неку Патрологију, све разговарајући с Оцима. Ионако су му били браћа и род рођени док је о њима писао овдје. Па што да не настави исто тако сада када их гледа лицем к лицу?
Положили смо га. Пратили смо га, од Требиња до Тврдоша. Била је то прва литија у којој смо учествовали након одбране светиња. Срце се стеже док пролазиш с њим тамо куда си се знојио да би ишао њему. Па опет, ни сам не знаш зашто, пјевао би. „Јечам жњела Косовка Девојка.“
„Или моји или српске војске…“
Извор: http://www.pecat.co.rs/
