Митрополит месогејски и лавреотски Николај Хаџиниколау

5. март 2021.г.

Желела бих, Преосвећени, да нам испричате како сте се упознали са блаженопочившим Епископом Атанасијем, и како сте се повезали са њим?

Мислим да сам га упознао 1987. године у Америци, када је дошао на једну конференцију. Тада је давао интервју на грчком, а од мене је тражио да преводим на енглески, што сам ја прихватио. Гануо ме је начин на који је говорио. Биле су то године комунизма. Говорио је убедљиво, сасвим јасно и на врло интелигентан начин. Испричао је и неколико духовитих шала. Био је врло речит. Описивао је стање у Србији и потребе, као и снагу вере, која је била потребна српском народу, као и уопште у свету. Критиковао је Американце у Америци. Био је строг према комунистичком режиму који је тада владао. Био је исповедник вере и Православне Цркве у којој је живео и доживљавао је, као и ми.

После вашег првог сусрета, наставили сте однос са њим…

Наставили смо однос, а наша комуникација се обновила на још бољи начин у време рата у Босни и Херцеговини 1994/5. године. Он је био Епископ захумско-херцеговачки у Босни и Херцеговини. Патриот, који је имао велику љубав према Отаџбини. Херојски профил личности, смео, неустрашив. Тада су биле велике потребе. Затражено је од нас, преко трећих лица, наших заједничких познаника да, ако смо у могућности, притекнемо у помоћ. Тада сам се прихватио нечега, што никада нећу заборавити. Сваки пут ме је његово благодарно срце подсећало на Преподобног Јефрема Катунакијског, који би показивао бескрајну благодарност и за најмању ствар коју бисте му учинили. Ми смо тада предузели конкретне мере да бисмо одговорили на потребе српског народа. Када би долазио, састајали бисмо се са официрима и осталима. Он нам је преносио бол и драму. Ми смо чинили шта је било у нашој моћи, и то нас је доста зближило.

А када се завршио рат, долазио је у симонопетритски метох Вазнесења, где је неколико пута био на слави, а ту је био простор сусрета са многим другим људима, и ту смо се још више зближили. Његова личност, аутентичност, начин изражавања, стаменост његовог богословског образовања и његова богословска реч, али и елемент љубави према човеку, код мене су изазивали извесно страхопоштовање. Волео је децу. Играо се са њима. Био је слободан човек, кога никако није било могуће ставити у калуп, а истовремено веома проницљив, снажан и садржајан у разговору.

Волела бих да нам кажете неколико речи и као богослов и човек цркве, како бисте могли да опишете његову личност.

Лично сматрам да је један од највећих. Не могу лако да га упоредим, али макар у последње време, он је за мене веома снажна многодимензионална богословска личност, којој можда наноси неправду то што је био мало неорганизован у начину изражавања и живота, макар у непосредном обраћању, али умно је био веома снажан, а његово срце у пуној хармонији са његовом мишљу. Зато је био смео и слободан. Веома добро је познавао историју. Памћење му је било невероватно. Познавао је Свете Оце изузетно добро. Био је под снажним утицајем Светог Јустина Поповића, који је био његов духовни отац, који га је и послао у Јеладу. Имао је велику љубав према јелинском богословљу, култури, ромејству. Имао је уравнотежену и снажну богословску реч. Велики број његових дела је преведен на грчки језик. Говорио је о Богочовеку Христу и да се прави лик човека види у богочовечанској природи Господа. Сматрам да је богословски био веома напредан. Своје дело није завршио. До последњег тренутка је писао. Када смо недавно разговарали телефоном, рекао ми је да је имао жељу да заврши други том писама Светог Јустина Поповића и друге започете томове. Написао је такође и Патрологију, његово чувено вишетомно дело. Пре неколико година боравио је у Израелу осам/десет месеци, да би научио јеврејски ради читања извора. Био је веома бистар у духу, слободан у срцу, и зато је имао широко богословско знање. Био је велики богословска фигура. За Григорија Богослова певамо у тропару ”Пастирска свирала богословља твога”, међутим Атанасије није био песник-богослов, као Свети Јустин Поповић, али био је као грмљавина. Његове речи биле су као ударање громова. У шуми дивљих начина имао је велико и истанчано срце, које се лако гане. Његов начин изражавања био је груб, али његова душа веома нежна. Такав је мој доживљај. 

Печат и завештање које оставља Српској цркви, као и читавом Православљу, могли бисмо да кажемо да су низбледиви?

Добио сам поруку јутрос од једног доктора из Србије. ”Управо сам и ја чуо. Било је тешко ових дана. Нажалост, изгубили смо најзначајнијег човека друге половине двадесетог века, у Српској цркви. Страшно. Био је прави учитељ. Бог да га упокоји у Свом Царству и да му дарује Царство Своје. Био је права легенда. Вечан му спомен”. И друга порука: ”Нажалост, изгубили смо Атанасија Јевтића. Огроман губитак у тешким временима. Вечан спомен, Свети Индијанче Православља. Бесмртни Атанасије”. Тако га доживљавају људи. Био је аутентичан човек.

Био је близак са народом, иако велики богослов, како сте нам испричали, имао је могућности и харизму да буде близак са људима истовремено, и очигледно да су га због тога тако доживљавали…

Народ, дечица, на фотографијама… Заустављао је Литургију, да би обратио пажњу на дечицу. Имао је то нешто врло аутентично и снажно, врло једноставно, врло непосредно. Био је спонтан, потпуно изван свих калупа. Осетио би да је истинит. Такође и његов однос према вери и вечном Царству Божјем – потпуно чист. Доживљај да је смрт побеђена. Атанасије и значи бесмртан. Смрт је прелазак у вечно Царство Божје, о коме је говорио широкогрудо са великом слободом и сигурношћу.

Отишао је мало после блаженопочившег митрополита црногорског Амфилохија…

Између њих био је дан разлике. Један је рођен на Божић, а други дан после. Мислим да је Атанасије био један дан млађи од Амфилохија. Били су повезани. Има и фотографија њих двојицe, један близу другога, као Апостоли Петар и Павле на икони. Били су сједињени у духу и блиски срцем. Духовна деца Светог Јустина Поповића. И ми у нашој митрополији имамо велику радост да су овде служили и као клирици. Овде су били као студенти. Остварили су везе са манастирима, парохијама. Амфилохије је служио и у Коропију и углавном у Спати. Народ их је упознао. Остале су успомене и сећања. Био је васељенски човек. По пореклу – Србин, у души – Ромеј, по вери  – Православац, а по срцу и визији васељенски човек. Човек великог загрљаја у који су стали и људи и Бог и читава Истина.

Превео Д. Ристић са интернет странице:
https://www.pemptousia.gr/2021/03/mesogeas-nikolaos-o-episkopos-athanasios-gieftits-ipirxe-omologitis-tis-pistis-ke-tis-orthodoxis-ekklisias/

Facebook

Google+

Twitter

Linkedin