Наша бака Зора…
Неки људи живе тихо. Ненаметљиво. Скромно. А тако и одлазе. Као бака Зора.
„Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она метну све што имаше, сву имовину своју.“
Тако и би. Живљаше међу нама таква једна јеванђелска душа. Блага лика и нарави. Зорка Ђогатовић бијаше највећа приложница Саборног храма у Мостару. Од своје пензије која је била занемарљива, тек довољна њој да преживи – она је сваки мјесец, годинама уназад одвајала прилог за обнову Саборне цркве уграђујући се и постајући заувијек дијелом ње. И није Саборни мостарски храм био једини храм за који је бака одвајала прилоге. Редовно је слала новац и за манастир Острог, кад год би неко пошао код Светог Василија. Да се њено име (с)помене.
Својим примјером нам је показ(ив)ала како се вјера живи. Рођена је у Илићима надомак Мостара. Цијели живот провела је у Мостару. Живјела је као удовица од 1969. године одгајајући своја два сина Драгана и Радована. Сахрањена је на православном гробљу Колење у својим Илићима на извору Радобоље. Сахрана је била баш како и доликује. Без много људи, тихо, али достојанствено и некако обојена радосном тугом.
Нека бисмо сви били мали као наша благочестива бака.
Помените је у својим молитвама.
И ми ћемо је се сјећати тако.
Мостарски вјерни народ
