Сећање на владику Атанасија – др. Ивица С. Маринковић – Краљево
За Владику Атанасија Јевтића сазнао сам доста пре нашег првог сусрета у Невесињу. Из средстава јавног информисања упознао сам се са његовим напорима за очување Српског народа , његове православне вере и истине.
До нашег првог сусрета дошло је крајем фебруара 1993. године у Ратној Болници у Невесињу. Наиме у периоду фебруар-март 1993. године , др.Драгољуб Гарић-пнеумофтизиолог у пензији и ја тада млад, општи хирург, дошли смо из Краљева у Невесиње, да као лекари добровољци помогнемо у збрињавању повређених и оболелих ратника и грађана. Обојица смо били задивљени вековном борбом Херцеговаца, а посебно Невесињаца за очување њихових исконских огњишта, вере и Српског рода.
У једно хладно предвечерје док смо др.Гарић и ја разговарали са неким од колега из Невесиња, у Ратну Болницу је ушла група униформисаних и цивилних лица на челу са Владиком Атанасијем . Да се не ради о некој ванредној ситуацији врло брзо смо схватили.То је било уобичајено за Владику Атанасија , да свакодневно шпарта Херцеговином ,обилази њене браниоце, старе и немоћне, нејач, болнице, школе, цркве и манастире и све што је битисало у њој. Не преко посредника већ из прве руке, на лицу места је хтео да се сам увери, да све функционише како се најбоље може у ратним условима. Колеге су га упознале са нама двојицом и он нам је после поздрава пожелео срећан рад и да се добро осећамо међу својом браћом у кршевитој Херцеговини.
Обзиром да смо др.Гарић и ја били смештени у Ратној Болници, и даноноћно били приправни-дежурни , имали смо прилика да са колегама из Невесиња често разговарамо о догађајима у Херцеговини пре и у дотадашњем току рата, а посебно смо много слушали о офанзиви непријатељских снага на наше положаје за Митровдан 1992 године и о свим страхотама које је тада истрпео Српски народ. Старе и нове ране нашег народа дубоко су се урезале у наша срца и памћење, али се у њима урезало и сазнање о изузетним подухватима које је Владика Атанасије урадио за васколико Српство у Херцеговини.
Када су почели први вишестраначки избори у СФРЈ, па и и СР БИХ , формиране су многобројне партије различитих програма и циљева, доста често национално обојене. Српски народ , како га је Бог створио, простодушан, лако-праштајући, почео се делити по партијама заборављајући несреће које су му се десиле у прошлости, увек када је био нејединствен. Деценијама заборављени јаук јама пуних Српске крви и костура није га освестио да бар буде опрезан. И постала је реална опасност да власт освоји најмалобројнији народ који је био скоро сав за једно- националну партију.То би довело до великих проблема . Авет несреће наднела се над Српски род. И тада је загрмео Владика Атанасије како само он зна и уме. Даноноћно је обилазио сва места у којима живе Срби и својим ауторитетом Божјег човека , борца правде и истине , опаметио народ, указао му на надолазеће зло и опасност од нејединства . Његове речи биле су снажне, мудре , благородне али и наредбодавне. И Српски народ Херцеговине послушао је свог Владику. Схватили су да су Српска Православна Црква и Владика Атанасије стожер око кога морају да се окупе ако желе да преживе и опстану на свом кршу. И Срби су успели ,постали су ЈЕДИНСТВЕНИ као ретко када.
Други велики подухват Владике Атанасија је његова БОРБА ЗА ПОМОЋ СРПСКОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ. Свако ко је иоле информисан зна да је врло тешко организовати да друштво функционише у ратним условима, посебно када вам је рат наметнут и затекао вас неприпремљене.Сви људски и материјални ресурси су на фронту и привреда отежано преживљава. И тада се Владика Атанасије растрчао. По Српској Херцеговини мобилише све што се може у борбу да живот траје. Зове,тражи, моли сву браћу Србе ма где били, за помоћ. Србија je као свака мајка прва притекла у помоћ, безусловно, у свим могућим облицима. Али Владика Атанасије је ишао даље. Преко разгранате мреже Српске Православне Цркве, преко својих пријатеља у иностранству, преко свих патриотских организација, ангажовао је многобројну Српску браћу и њихове верне пријатеље од истока до запада, од севера до југа Земаљског шара, у помоћи његовој Херцеговини. У успешност тога ванредног постигнућа и сам сам се уверио док сам боравио у Невесињу. Врло често стизали су камиони помоћи за Невесиње, медицински материјал и лекови али и друга средства неопходна за живот. Лекова и медицинског материјала је било толико да ја као хирург нисам у ничему оскудевао, што је много утицало на успешност рада, мог и мојих сарадника.
Особито ме је импресионирала свакодневна борба и брига Владике Атанасија и његових сарадника да животе породица палих бораца учине што сношљивијим и људскијим. Кажу да је био неизмерно срећан када је успевао, да бар за неко време, нејач која је изгубила неког од родитеља али и другу децу, издвоји из ратног пакла и приушти им дане мира и дечје игре у неком од Грчких морских летовалишта. Све је то успевао преко својих Грчких колега и пријатеља, и то није било ретко.
Други пут сам Владику Захумско-Херцеговачког Атанасија Јевтића срео 1994. године када смо др.Гарић и ја позвани као гости на свечаности поводом отварања и освештења новог Хируршког блока Ратне Болнице у Невесињу. Тада је међу многим гостима био и Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије. При поздрављању са Владиком Атанасијем приметио сам као и многи други да је сијао од среће и поноса што се Ратна Болница Невесиње непрекидно осавремењује и тако постаје важан чувар здравља и сигурности народа Невесиња и околине. Али сам тада и видео неизмерну љубав и поштовање које су Херцеговци испољавали према своме Владици Атанасију.
Трећи и последњи наш сусрет десио се на хируршком одељењу Здравственог Центра-Студеница, Краљево, када је дошао да обиђе тешко оболелог Владику Жичког Стефана. У својству дежурног хирурга сам га у једном исцрпном објашњењу ( јер га је баш све интересовало), упознао са здравственим стањем Владике Стефана . Био је видно забринут за свог старог пријатеља, чије је принадлежности он тада и обављао по одлуци Синода СПЦ.
Мишљења сам да је Владика Атанасије Јевтић био легендарни Божји борац за истину и правду. Један од знаменитијих синова Српског рода, кадрих да буду и опстану , у најизазовнијим временима на најтежим местима по њихов народ.
Др. Ивица С. Маринковић-хирург у пензији
У Краљеву 20.03.2021. год.
