Умјесто воштанице на одар – Протојереј-ставрофор Славко Зорица

Протојереј-ставрофор
Хаџи  МИЛЕНКО СПРЕМО

Давно  је  речено да не  треба  тежити  да се буде човјек од успјеха, него човјек од вриједности. Јер човјек од овосвјетског успјеха је сличан бљеску који се за тренутак појави и још брже нестане. Насупрот томе човјек од вриједности је онај који све вриједности од Бога му дане задржава у себи и  њима живи и освјетљава  свој живот, и живот других, трудећи се да то свјетло никада не усахне. Он постаје видјело свијету и град који на гори стоји (Мт 5,14), који се не може сакрити.

Истински човјек од вриједности јесте и наш драги прота Миленко. Тих и ненаметљив,  завидно образован из области теологије и права, увијек је био радо виђен у друштву.

Рођен у поднебљу гдје се његовала честитост, чојство и јунаштво, о. Миленко је све то самим својим рођењем задобио и кроз живот посвједочавао. Бог га је упутио од ране младости да изучава закон Божји јер  у закону Господње је воља његова и у закону Господњем поучавао се дан и ноћ (Пс 1,2). Поред закона Господњег, прота је изучавао и закон људски, упоређујући га са законом Божијим. Добро је знао да хришћански морал чува и правне науке од девијација и да сваки правник треба да зна да се  право без морала  претвара у тиранију.

На опроштају од проте Миленка више говорника је споменуло, с правом, његову отменост и господство у животу и раду, у опхођењу са људима. У то се много пута увјерио и потписник ових редака. Такав његов став произилази из смирености и скромности. Добро је знао да је први међу људима само онај који је свима служитељ (в.Мк 10,44). Ту еванђелску поруку о. Миленко је вазда имао на уму и зато је својом благошћу и смјерношћу освајао све с којима се сретао.

Знао је Прото  да је и страдање крста добродјетељ и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап 14,22). Зато је у моментима страдања, којих није било мало, имао ово на уму. И тако, уз помоћ Божију, побијеђивао је сва искушења.

Прото се трудио да све, што се човјеку деси у животу, осмисли и пред собом и пред повереном му паством, и пред својом породицом. Нарочито пред породицом. Зато га је Бог наградио честитом супругом, дјецом и унучади, које је све извео на прави пут; да буду честити људи и корисни чланови друштва. Стога  можемо рећи, попут Псалмопјевца: Он је као дрво усађено крај извора воде, које род свој доноси у вријеме своје, и коме лист не вене: што год ради, у свему успијева (Пс 1,3).  Протина породица заиста има разлога да се поноси њиме, као и он са њима.

Ми који смо га вољели и задржали у молитвеном сјећању  помало смо затечени његовим напрасним пресељењем, те смо помислили да нас је пребрзо напустио. Међутим, зашто је то тако само Бог зна. Мудро каже наш народ да је свако дуго живио ако је умро као поштен човјек. А наш драги брат и саслужитељ о. Миленко је такав умро. Можда је у праву и један наш савремени мислилац који каже да често треба на вријеме умријети да би човјек доживио мање невоља у овом свијету који у злу лежи (1.Јов 5,19).

Вјечан ти помен и Царство небеско, драги брате и саслужитељу, оче Миленко!

Протојереј-ставрофор
Славко Зорица