Владика, штап и Индијанац – Свештеник Милан Унковић Лас Вегас, Невада
У мору текстова који су се у последње време појавили, а у вези са блаженом кончином великог оца нашег Атанасија Херцеговачког, одлучио сам да и ја придонесем једно необично искуство са њим које се збило у Америци.
Догађај о коме желим да посведочим могли бисмо назвати случајним, или просто обичним, но за мене је овај догађај у сјећању ипак остао сасвим необичан, и чудесан, какав је био и наш блаженопочивши Владика.
Наиме, било је то у мјесецу фебруару 2016. године. На челу са Владиком Максимом организовали смо први институт Светог Севастијана и Мардарија за свештенике из Америке у граду Финиксу, у држави Аризони. Било је природно да први гост-предавач на новооснованом институту буде управо Владика Атанасије. Уједно, то је био и његов последњи долазак у Америку.
Будући да смо имали слободног времена, дан прије почетка Института одлучисмо да Владику Атанасија поведемо до оближњег градића Седоне. Седона је живописно мјесто у пустињи Аризоне, недалеко од Финикса, и позната је по необичним црвеним и наранџастим стијенама, које се уздижу изнад мале ријеке која протиче кроз пустињу, слично библијским ријекама Тигру и Еуфрату.
Дошавши на то мјесто са Владиком Атанасијем затекли смо много туриста, највише Мексиканаца са много дјеце.
Будући да су дјеца и била најбољи и најискренији пријатељи нашег Владике, а Мексиканци као народ некако доста слични нама Србима, било је логично да се по нашем доласку Владика Атанасије брзо спријатељи са многобројном присутном мексичком дјецом.
Загазивши у воду у мантији, необичног и чудног изгледа, праћен са нас пет свештеника у мантијама, који смо изгледали углађеније од њега, привукао је пажњу свих присутних.
Пјевао је тропар Богојављења сасвим природно као да се налази на самом Јордану.
Ми смо помало, и са одређеном врстом нелагодности, посматрали час њега, час присутни народ, који већ бјеше извадио фото-апарате и телефоне да сними овог чудноватог човека у црној хаљини који у води до чланака пјева на неком непознатом језику.
И ми смо га свештеници пратили у пјевању, истина, некако стидно и тихо, и ни приближно тако слободно…
Владика се пак ни мало није обазирао на нас, ни на знатижељне туристе, већ убрзо на „свом” енглеском језику, својим храпавим гласом, и библијским тоном, позва присутну дјецу прскајући их водом, са радошћу свог препознатљивог осмјеха, и његовом „галамом” као да је у сред свога Тврдоша.
Изненађујуће, дјеца приђоше сасвим слободно, и са осмјесима опколише Владику. И ту настаде необична сцена, која ме подсјети на Херцеговину, када о празницима Владика прослављаше Господа и Мајку Божију Тврдошку, са дјецом, и баш на исти начин – водом и дјечијим смјехом!
Би ми некако мило, и осјетих понос, што ето и овдје у Америци, у непознатом свијету, дјеца на исти начин препознаше душу и срце овог нашег доброг старца.
Но, да ту није крај овом чудесном, или чудноватом дану, показаће још један догађај који је уследио, и који ме подстакао да све ово и напишем.
Они који су имали прилику да боље познају Владику Атанасија знали су да је Владика необично волио штапове. Ко је икада ушао у тврдошки конак у коме је Владика живио и радио, могао је приметити на улазу главних врата са лијеве стране мноштво разних штапова.
Владика их је сакупљао на разним странана свијета, и највише „користио” у игри са дјецом, „плашећи” их својим васпитним мјерама, на чије су „пријетње” присутна дјеца овом епископу – дјетету христоносног џиновског срца, како га је дивно назвао један требињски свештеник, обично одговарали смијехом и загрљајем.
Једнако томе, у свој својој васељенској ширини срца Владика Атанасије је имао велику љубав према Индијанцима, и ту је љубав често, и на многим мјестима истицао.
Саосјећао је са њиховом страдалном судбином, као што је то чинио са свим страдалним народима земаљског шара.
У свјетлу ове двије његове љубави, према штаповима које је сакупљао и према браћи Индијанцима које је неизмерно волео, да ли чудом или не, Бог зна, догодио се сљедећи чудесни сусрет, по коме је и ово моје писање добило наслов.
Тек што се завршила његова игра са дјецом Мексиканцима, излазећи из ријеке Владика нас позва да пођемо назад у Финикс. Био је то човјек који је имао план, и никада беспотребно није губио вријеме земаљског живота.
У томе часу примјетих на неких двадесетак метара недалеко од нас једног старијег Индијанца који је смирено са малим ножем резбарио своје индијанске штапове.
Запазио сам да је крајичком ока погледао мало на Владику и нас, мало на свој штап, на коме је вјешто урезивао предивне украсе.
Тај Индијанац није знао ко смо ми, ни то да ли смо ми свештеници, или нисмо. Једино што је могао приметити јесте да је тај необични човјек обучен у исту одјећу као ми најважнији од нас.
У тренутку када смо већ кренули према нашим колима, он приђе, и мирно свој штап који је управо био завршио предаде нашем Владики уз само двије ријечи на енглеском језику: „For You”! (За Тебе!)
Настаде загрљај Владике и непознатог Индијанца. Владика узвикну: „Ово је мој брат, Индијанац”!
Помислих у тренутку како је могао знати? Како је могао знати да наш Владика тако много воли штапове? Још мање, да тај исти Владика коме поклања такав поклон, тако дубоко из срца воли Индијанце – древни и страдални народ Америке.
Можда је ово све била случајност. За многе можда и јесте. За нас који смо било свједоци овог необичног догађаја ипак није.
Дубоко вјерујем да је у овом случају Бог пројавио своју љубав кроз свог вјерног слугу.
Јер, диван је Бог у Светима својим!
Свештеник Милан Унковић
Лас Вегас, Невада
