Стогодишњица упокојења чапљинског пароха проте Васе Медана
У недељу, 5. септембра у Саборном храму у Чапљини служена је Света литургија, након које је у порти храма одржан помен првом пароху чапљинском проти Васи Медану који је био парох од 1896. године до 1921. године.
Ове године навршава се сто година од његовог упокојења, те је поводом тога објављена књига која говори о страдалном путу овог угледног свештеника, као и страдању његових парохијана током Првог светског рата које је он лично описао у свом извештају као сведочанство једног тешког времена за наш народ на овим просторима.
БИОГРАФИЈА ПРОТЕ ВАСЕ МЕДАНА
Свештеник Васо (Лазара) Медан рођен је на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара, у Мостару 1873. године. Основну и стручну трговачку школу завршио је у родном граду, док је богословију завршио у Рељеву. Након завршене богословске школе, радио је као учитељ у конфесионалним школама у Градачцу и у Коњицу. Рукоположен је за ђакона 29. јуна, а за презвитера 6. августа 1896. године. Исте године постављен је и у парохију габеоску. У овој парохији остао је до своје смрти 1921. године. Пожртвованим радом за своју паству и цркву оставио је дубоки и неизбрисиви траг у овим крајевима. Својим огромним залагањем обновио је и основао Пододбор друштва Просвјета у Чапљини и у Тасовчићима, чији је био и повјереник. За предсједника Пододбора друштва Просвјета у Тасовчићима изабран је 1. фебруара 1920. године. Такође, био је предсједник Српске читаонице и један од највећих покретача за оснивање Земљорадничке задруге у Чапљини. Важно је напоменути да је био и члан Ширег епархијског управног и просвјетног савјета у Мостару, као и Великог управног и просвјетног савјета у Сарајеву од 1910. до 1914. године. Био је члан Мировинског свештеничко-удовичког фонда. Од 1909. године, благословом митрополита Петра, постављен је за надзиратеља Столачког протопрезвитерата и одликован је црвеним појасом. У марту 1920. године, тачније 3. марта, произведен је у чин протопрезвитера, а 12. септембра исте године одликован је краљевским Орденом Светог Саве IV степена. Радио је као вјероучитељ у пет основних школа на подручју Чапљине. Његовом личном заслугом основана је и српска основна школа у Клепцима 1904. године, која је радила до 1914. године, када је њен учитељ Мирко Томовић осуђен на смрт као велеиздајник у Бањалучком процесу. Трудом свештеника Васе Медана украшене су цркве у Клепцима и у Габели, те је 1902. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, освјештан нови звоник на Храму Успења Пресвете Богородице у Габели. У периоду од 1910. до 1914. године саграђен је један од најљепших храмова на овим просторима – Храм Вазнесења Господњег у Чапљини. О самом значају изградње тога храма прота Васо Медан написао је једно писмо, чији су потписници сам Васо Медан и чланови одбора за изградњу:
„На простору који обухвата наша парохија живи данас народа 15.000 душа од којих има 2.500 православних Срба, 5.000 муслимана и 7.500 римокатолика. Управо у средини парохије лежи варош Чапљина за коју се може рећи да је послије Мостара и Требиња данас најважније трговачко мјесто у Херцеговини. Чапљина броји 1.700 становника, од којих има 300 православних Срба, 500 муслимана и 900 римокатолика. У Чапљини је сада котарска испостава али како се нагло шири сви су изгледи да ће у скором времену постати котарско мјесто, те ће Чапљина тада имати још љепшу будућност. Покрај српске школе недалеко од Чапљине коју издржава овдашња Српска православна општина, Православни Срби у Чапљини имају свога свештеника, своју црквено-школску општину, читаоницу, земљорадничку задругу и пододбор Просвјете. Да овим нашим културним установама, а тиме и православном српству у овоме крају осигурамо опстанак и развитак за сва времена одлучили смо да помоћу Божијом и народа нашег подигнемо у Чапљини храм Божији, тај лијепи споменик хришћанске љубави који ће и познијим вијековима и нашим унуцима причати какви смо били Срби и хришћани. Овај храм моћи ће се подићи уз припомоћ наше браће из читаве Босне и Херцеговине која не би требала да изостане, колико да се види хришћанска љубав, толико и братска слога и заједница која не смије изостати ако смо вољни бити једно. Српски народ као једна цјелина данас баш у данашњим приликама мора што више прегорјети и у ријечи и у дјелу, јер се ми имамо само у Бога и у себе поуздати и као једно тијело под једним српским православним духом чувати и подизати храмове и унуке српског православља као бедеме наше Србадије, која ће остати да и она научена од нас чува и подиже исте и тако ће се најбоље очувати Србинове светиње. У тврдој нади да схватате наш положај на овом истакнутом мјесту, молимо Вас најучтивије да и Ви нашу намјеру помогнете и да нам прискочите у помоћ са прилогом за градњу цркве у Чапљини. Помислите, кад на свој дарак пружите гдје се подиже ова лијепа црква. У сред Херцеговине, у мору иновјераца којих има шест пута више него ли нас, а међу 15 села која су много пута полијевана крвљу за Крст Часни, који треба да се што скорије заблиста у Чапљини, на цркви која ће ако Бог да и среће и снаге и са Вашом потпором брзо бити Дом молитве за срећу и напредак читавог Српства. За сакупљање прилога по Босни и Херцеговини именујемо господина Михајла Ијачића, те кад у средину Вашу дође, молимо Вас да му будете на руци и код тамошње браће Срба, да га препоручите на чему Вам унапријед најтоплије захваљујемо. Прилози се могу слати и Ристу Спахићу, трговцу из Чапљине.
За вријеме Првог свјетског рата проглашен је за велеиздајника и тај његов страдални пут управо је описан у овој књизи, која представља свједочанство једног тешког времена за наш народ на овим просторима. Његов тридесетосмомјесечни боравак по разним затворима и тортуре над њим још су један показатељ страдално-мученичког пута овог великог човјека и духовног пастира. Преминуо је у болници у Сарајеву 7. септембра 1921. године, а сахрањен је 11. септембра у порти поред свога храма у Чапљини, у којем је служио читав свој живот. Сахрањен је о трошку Срба из Чапљине, а на самој сахрани присуствовао је, осим његових парохијана, и велики број римокатолика и муслимана чапљинског краја. Пуних 28 година као учитељ и свештеник служио је вјерно и одано своме народу, и преминуо је као највећи сиромах, остављајући иза себе једино име честитог патриоте и Србина. Бавио се писањем, те су иза њега остали неки његови рукописи: Проповеди од 1896–1921. године, Љетопис парохије габелске од 1896–1921. године, Извјештај Црквеном суду о патњама Срба у Чапљини и околним селима за вријеме Првог свјетског рата, који је написан 25. новембра 1920. године. Годину дана након његове смрти, у августу 1922. године, преминула је и његова супруга Јелка Медан.
