„Стопама наших предака“

„Стопама наших предака“  назив је образовне екскурзије коју организује православни дјечји часопис „Светосавско звонце“, чији је издавач Свети архијерејски синод СПЦ.
 
Милица Макитан, ученица 2. разреда требињске Гимназије, недавно се вратила са ове екскурзије на којој је била захваљујући свом труду, раду, наградама са школских такмичења и конкурса у току основношколског образовања.
 
 
У склопу петнаестодневног боравка на Крфу, ђаци су обишли и Видо, острво на коме се налази чувена „Плава гробница“ и маузолеј-костурница српских јунака. Свој доживљај овог острва, са кога потичу најтужније и највеличанственије странице српске историје, описала је у тексту „Видо“.
 
ВИДО
 
Крочивши на тло једног малог острва у Јонском мору, као да смо својим тихим, скоро па нечујним корацима затресли земљу под собом. Будили смо претке чијим стопама газимо, не би ли нас благословили, кад виде да нису заборављени. Да нису ‘залуд гинули! Да су живљи но икад што су били!
 
И пробудисмо их… Одговорише нам шуштањем лишћа, хучањем грана, музиком мора… Таласи су љубили зрна пијеска на најљепшем гробљу на свијету, а ми – ми смо пјевали. Чула нас је и вода и гора и свако ко је тада хтио да се зове поносним Србином. Срца су играла и очи су сијале. Сузе су се преламале на августовском сунцу и попут бисера падале на камен наше прошлости. “Ово је Србија“ чуло се са млађаних усана што су дрхтаво заориле и “Тамо далеко“! За отаџбину, за земљу која на својим леђима носи крст немара за оне што су у темеље слободе народа уградили своје кости под топлом морском водом.
 
А онда мук. И мир. Мир.
 
Јецај. Нисмо издржали. Као једна душа смо крстили судбину наших јунака: неко ћутањем над гробницом вјечне тишине, неко сузом части и поноса, неко молитвом и тихим шапатом који је само Он чуо.
 
Али заједно. Јер нас држе љубав, језик, историја. Вјера и тај жртвеник на који су полагани знани и незнани вијенци славе, што довукоше изнемогла тијела на острво смрти у неко друго вријеме, не знајући да ћемо им клицати и славити васкрсење њихових поломљених руку, ногу, смрсканих прстију и смрзнутих табана.
 
Народ срца и душе, јунаштва и љубави! Под златним ореолом светог Саве ћемо се једном сви познати и срести у слави рода нашега. Са свијећама у рукама сијаћемо – живи и мртви јунаци, под крстом спасења, вјере, љубави и наде! У сабрању крваве прошлости да нађемо мир и спокој, да јунаци кад устану не буду авети, већ мила и топла лица, дједови, прадједови и кумови слободе. И знаће се онда за овај часни народ. За његову искреност и трептај ока у који су стала сва ћутања и све тишине, сва плаветнила и сви гробови… Наћи ће се неко да опет поје о незнаном јунаку над Плавом гробницом и да сузе дарује тој тмини на чијем се дну налази пролаз у истинску и вјечну свјетлост.
 
                          Милица Макитан