Бесједа о. Владана Перишића на сахрани Драгана Шуковеза
Поштовани пријатељи, с правом тужни, али нипошто очајни,
скоро десет година са Драганом готово свакодневно проводим по неколико сати на послу. Зато вам главну ствар коју о њему треба рећи сведочим из прве руке – био је добар човек. Драган је био баш добар човек. То је његова најочигледнија особина по којој су га сви препознавали. И да није имао никаквих других врлина, а јесте, ова би била довољна да са њом мирно може изаћи пред Господа. И не ради се овде о томе да се о покојнику говори све најлепше. Наравно да је имао и мана, као и сваки човек од како је света и века. Али све оне су биле безначајне у односу на врлине које су га красиле. Био је пажљив, увиђаван, изузетно лојалан, одан пре свега породици, пријатељима и Цркви. Био је сажаљив према сиромасима и потребитима. Ево једне кратке илустрације. Често би неко веома сиромашан дошао у нашу цркву да тражи помоћ, нпр. 100 куна, а Драган би тада најчешће знао да ми пришапне: Оче, а да му ипак дамо 200? И тако бисмо наравно и учинили. Најчешће на оваквим ситницама видимо с ким имамо посла. А овде смо имали посла са изузетно добрим и сажаљивим младим човеком који је имао разумевања за муке и патње других, а зар није управо то оно што Исус тражи од нас.
Драган је волео цркву. Много је волео цркву. Бринуо се о њој свакодневно. Читао је много и знао безброј детаља из историје и етнологије, поготово локалне, на којима смо му завидели. Црквени храм је украшавао, чистио кад је требало, набављао све што је потребно за богослужења. И у томе је налазио задовољство. Ништа му није било тешко. Напротив. У извесном смислу Драган је био душа наше мале дубровачке парохије. Нека врста повезнице која је различите карактере држала заједно. Попут неког доброг духа из дечијих прича који је умео да реши новонастали проблем и да тиме растерети остале. Био је неко ко је, познавајући боље од свих нас локални менталитет и обичаје, увек знао шта је у којој прилици прикладно, и чији смо савет с тим у вези увек са захвалношћу и тражили и уважавали.
Не претерујем када кажем да су га сви волели. Не знам никога ко није. И то су га волели са добрим разлогом. Према свима у Граду је био љубазан, фин, културан, предусретљив. Увек спреман да несебично помогне. Та његова спремност да буде од помоћи била је такорећи његов заштитни знак. Оно по чему је свима био препознатљив и због чега је код свих био омиљен.
Иако последњих недеља у болници без својих најближих, Драган ипак није био сам. Уверен сам да је Господ био с њим све време његовог боловања и злопаћења. Не умем да објасним зашто се све то десило, и има ли икаквог смисла, али верујем да је све време ове тешке болести Бог, на само њему знан начин, био с њим. Као што је Драган увек желео да буде са Богом кога је волео свим својим бићем. Таква љубав и таква приврженост Бога не може оставити равнодушним. Зато сам сигуран да је он све време био са Драганом и заједно са њим прошао кроз све његове патње.
Дужан сам да Драгановој породици пренесем саучешће епископа Димитрија и епископа Григорија који су познавали и волели Драгана и који би данас по сопственој жељи били овде да нису због обавеза одсутни из земље. Драгановој породици преносим такође и саучешће наше једноверне браће из Католичке цркве на челу са бискупом Матом и генералним викаром дон Хрвојем, који су Драгана годинама познавали и волели и који су се још док је Драган био у болници активно ангажовали око његовог лечења. Не би требало пропустити са захвалношћу се сетити и свих оних лекара и сестара у Дубровнику, Сплиту и Загребу који су дали све од себе да Драгана одрже у животу. Нису у томе успели. На крају – нису свемоћни. Али, колико сам успео да сазнам, јесу и стручни и пожртвовани на чему им се искрено захваљујемо.
Сигуран сам да ћемо се Драгана сви, пре свега његова породица а онда и ми остали заувек сећати, јер нам је свима остао у најлепшој успомени. И лепо је да га се сећамо. Али је много важније да га се сећа сам Господ. Јер Божије сећање није попут људског. Када смо малопре у опелу говорили „Нека га се сети Господ Бог у Царству своме“ нисмо тиме мислили да га се Бог сећа у неком свом вечном памћењу, као што га се ми сећамо у нашем краткотрајном и пролазном. Јер Божије сећање није меморија. Није задржавање слика у памћењу, као што то људско сећање јесте. Оно је нешто неупоредиво више. Кад се Бог неког сећа, то значи да га он има пред собом живог и здравог. То значи да тај кога се Бог сећа вечно живи у Царству небеском. Управо за такво Божије сећање ми се молимо за Драгана, и уверени смо да ће милостиви Бог, који је сушта Љубав и Доброта, примити Драгана у своје вечно Цaрство где ће се, као што се ми овде молимо за њега, и он тамо молити за нас, како бисмо се једног дана сви заједно опет састали, али тако да нас више нико никада не може раставити. У овоме је вера хришћанска. Ово је вера коју је Драган имао и коју имамо сви ми. Ова вера нам допушта да с правом тугујемо за оним од кога смо се растали, јер је губитак велик и превелик, али нас ова вера учи да нема разлога да безнадежно очајавамо ако је растанак, ма колико болан, ипак само привремен и да ћемо се једног дана опет загрлити са оним кога смо неизмерно волели и то овог пута заувек. То је оно што нама свима, а пре свега Драгановој породици, даје снагу да се полако али сигурно враћамо у живот молећи Бога да и у временима радости и у временима жалости буде непрестано са нама. А кад је Бог са нама, онда смо и ми једни са другима, макар то наше заједништво, као у оваквим случајевима, било накратко и прекинуто. Са таквом вером опраштамо се од нашег Драгана само на кратко, да бисмо се, када нас Христос опет сабере, здружили са њим и једни са другима у незалазном Царству нашег небеског Оца. Амин!
