О Владимиру Пишталу

Владимир Пиштало (1960) је један од најзначајнијих савремених српских писаца. Међу његова најпознатија остварења спадају поетске прозе „Сликовница“, „Манифести“, „Чајеви Марса / Ноћи“, збирке прича „Крај века“, „Витраж у сећању“, „Приче из целог света“ и романи „Миленијум у Београду“, „Венеција“ и „Тесла, портрет међу маскама“.

Роман „Тесла, портрет међу маскама“ је у Србији остварио незабележен успех – након НИН-ове награде, и Награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, ушао је у читанке за основну школу и гимназију, објављен је са успехом у свим бившим југословенским републикама, а у САД је доживео два издања, као 11. превод овог дела на неки од страних језика. Крајем 2011. године појавило се и специјално звучно издање у интерпретацији глумца Петра Божовића, а 2015. звучна књига и на енглеском језику, коју је за америчке читаоце/слушаоце прочитао познати глумац Л. Ј. Гансер. Поред ових дела, Пиштало је и аутор две необичне литерарно-биографске књиге – „Александриде“, бајковите повести о животу Александра Македонског, и новеле „Корто Малтезе“. У издању Агоре, 2009. и 2010. године су објављена и „Одабрана дела“ овог писца.

Преведене књиге: „Манифести“ (француски); „Миленијум у Београду“ (француски, италијански, немачки, македонски и бугарски); „Тесла, портрет међу маскама“ (енглески, руски, француски, македонски, чешки, пољски, бугарски, словачки, словеначки, мађарски, румунски, турски); „Александрида“ (словеначки).
Као преводилац, добио је награду „Милош Ђурић“ за превод поезије Чарлса Симића.
Живи у Америци где предаје светску и америчку историју на Универзитету у Вустеру, Масачусетс.

ДУБОКО, СЛИКОВИТО, ЕМОТИВНО И ОДАНО

О роману „Сунцу овог дана:писмо Андрићу“ Владимира Пиштала, специјално за „Политику“ пише његов уредник Ненад Шапоња

Изгледа да је још од појаве књиге „Манифести“, средином осамдесетих, Владимиру Пишталу била суђена оваква књига. Требало ју је само написати. А за то је требало чак  три и по деценије. И низ других и сасвим другачијих књига.

Роман „Сунцу овог дана:писмо Андрићу“, дубоко, сликовито и емотивно, гласом који ни за тренутак не пада, обраћа се нашем великану на начин на који би можда учинио његов пријатељ из младости Милош Црњански писао о њему.

Смештајући Андрићево дело усред личног књижевног мита, Пиштало је своју причу о појачаној садашњици исписао као писмо Андрићу. Истовремено враћајући достојанство мишљењу о књижевности у форму текста који пак књижевност сама, он се обраћа једном разигранијем и емотивнијем Андрићу у односу на онога који почива у критичарским стереотипима.

Пишући писмо тајном елејцу, тајном медитеранцу и тајном еротоману, он то чини на начин који нашу књижевност чини одиста великом.  Пред читаоцем је роман идеја, тако редак и тако ретко успешно спроведен у српској књижевности.

Путопис из света Андићевог књижевног дела, комбинован је са извештајем из нашег света који прати сунце овог нашег дана. Налазећи се усред „пропагандне киклопизације данашњице“ аутор подиже своју тачку посматрања и отвара нам аналитичке и поетичке прозоре, како према једној књижевној свести и њеном историјском контексту, тако и према пројекцији те свести у овом времену. 

Бескомпромисно демонстрирајући етику књижевне оданости, али истовремено и етику оданости књижевности, приповедању света, Пиштало разговара са Андрићем на начин близак ономе на који је млади Андрић водио „Разговор са Гојом“.

Епистоларни роман тока књизевне свести, писан је кроз туђу свест. Усред мреже бритких асоцијација, замаскиран је у манифестни говор есеја који у себи садржи скривену и збирку прича и збирку песама и путопис. Овај “разговор са Андрићем” сасвим је очишћен је од празних комплимената, а усредсређен на саму суштину, на неколико до сада не довољно препознатих слојева његовог дела.

Ова књига својом насмејаном дубином показује како се ведро може писати о Андрићу. Она суверено свог читаоца извештава о Андрићевим прозорима у свет и свест из паноптикума,циркуса и књига; о књижевним прозорима у страст и у тајну жене; о ономе што заиста јесу митски хероји његовог доба; о Гаврилу Принципу и “Младој Босни” као друштвеноисторијском контексту неправде последњег кметства у тадашњој Европи; али и о истини данашњег света и његовог неоколонијалног устројства у коме „усрећитељи траже од усрећених да се одрекну сопствених очију“. Креативни контакт са овом суровом неоколонијалном геополитичком стварношћу чини на још један начин ову књигу актуелном и потицајном.

Лоциран између конкретних времена, Андрићевог и нашег, и безвремена књижевности, овај данашњи Пишталов разговор са Андрићем, уз кориштење душе као лампе, показује како је могуће књижевно, језиком слика и емоција, говорити и о књижевности и о времену у коме се говори.

И заиста, након читања ове књиге, исписане као савршено одсвирана композиција, ни читање Андрића неће бити сасвим исто. Чини ми се да је управо та прецизност музичко-језичке  композиције један од кључева успешности овог необичног романа.

Ненад Шапоња